24/2/2020 8:29
Online Counter

Пише: Владимир Димитријевић

Да би Црна Гора коначно постала „Црвена Хрватска“, како су о томе маштале црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, и о чему сањају њихови данашњи потомци Монтенегрини, неопходно је да сва буде поунијаћена и да папу призна као свог духовног оца. Вековима је рађено на томе, па, наравно, и у новије време. Зар је случајно да хрватске „ватиканџије“ (израз владике будимског Данила) Боку зову „заљевом хрватских светаца“? Зар је случајно да је претеча данашњег погрома Јеврем Брковић почетком последње деценије 20. века тврдио да је Црна Гора била римокатоличка док је „геноцидни Сава Немањић“ није „поправославио“?

Професор Часлав Копривица, у свом огледу „Зашто се Острог брани на Андрићевом венцу“, јасно уочава трагове папске геополитике у темељу настојања да се СПЦ у Црној Гори одузме имовина: „Не чини се немогућим да Римокатоличка црква, у лику својег првовикара, једно говори – чак ако он можда и говори у искреној намјери – а друго на терену ради, прећутно прихватајући најаву новог таласа атеистичке национализације црквене имовине у Црној Гори. Ако пратимо поменуту логику инерције историјских процеса, уочљиво је миленијско настојање Ватикана на потискивању православља у југоисточној Европи, а прије свега на његовом ’одбијању’ од источнојадранског приморја.

Звоњава римокатоличких цркава након успјеха референдумске крађе 2006, брисање хиљадугодишњег одређења ’примас српски’ из назива барског надбискупа, знаци су да је неко у Ватикану процијенио као повољан за себе и тренутак и трендове у Црној Гори. Ипак, георелигијски добитак Црне Горе за Ватикан не може бити неповратан све док је Српска православна црква тамо тако снажна (а то је установа у коју највише грађана Црне Горе има повјерења – према релевантним јавномњењским испитивањима). На исти начин постојање антисрпске Дукље не може постати трајна историјска чињеница све док су у њој непосустали Срби толико бројни.“

Светосавско наслеђе

Дакле, смета им Свети Сава, баш онај коме су, на територији данашње Црне Горе, посвећени толики храмови и олтари. Савина, Грбаљ, Луштица, Морињ, Тиват, Годиње, Ђенаши, Његуши, Крстац, Ћеклићи, Фрутак, Црквице код Колашина, Никшић (на Боботовом гробљу), Кленак, Почивала, Мируше, Дужи, набраја Донко Ракочевић у свом тексту „Власт се одриче Светосавља, а би цркве које носе име Св. Саве“. И додаје да „ниједан иконостас у старој Црној Гори не постоји, а да на њему нијесу Св. Сава и Св. Симеон. У Катунској нахији (одакле потичу Ђукановићи!) постоје двије цркве посвећене Св. Сави. Чак је и слава појединих братстава у старој Црној Гори – Савиндан. Краљ Никола је сваке године, 26. јануара увече, на Цетињу организовао светосавски бал, а црногорске школе су од свог оснивања па све до 1946. године, за свог заштитника имале Светог Саву – школску славу!“

А тек Бока Которска! Ректор Цетињске богословије, свештеник Гојко Перовић јасан је: „Бока Которска нарочито памти Светог Саву и држи га за свог заштитника. У Боки се, сем на Бадњи дан, бадњаци налажу и на Савиндан. Од свих епархија СПЦ у цијелој Краљевини Југославији највећи број храмова посвећених Светом Сави имамо у Епархији бококоторској. Ово не треба да чуди ако знамо да је Бока она земља на чијој је територији Свети Сава 1219. године установио сједиште Зетске епископије.“

И Ватикану и Монтенегринима светосавско наслеђе смета. Зато се ратује против првог међу нама.

Свети Сава у одбрани вере

Свети Сава је у своје Законоправило унео и низ одредаба које штите православну веру и поучавају о опасности од јереси и иноверја. Кроз овај свој тестаментарни кодекс, први наш архиепископ је савременицима и потомцима оставио и упутства о уклањању од саблазни римокатолицизма, чији су борбени представници у то време покушавали да на силу заузму територије на којима је живео српски православни народ. Велика борба је вођена за очување правоверја пред навалом империјалног папског Запада.

Доктор Миодраг Петровић истиче: „У 51. глави Законоправила Светога Саве пренет је византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1: Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лангобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали… – сви (они) су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ’И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи’ – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше: ’И од Сина’. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења.“

Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве“ у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком сабору 1221. године „исправљао“ и „обнављао“ веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита.“

Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже: „… А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати.“

Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане кривотворењем Символа вере, јесте Душанов законик из 1349. и 1354. године, који у 85. члану прописује строге казне за оне који изговарају „бабунску реч“, а та реч је „Филиокве“.

Тако каже др Миодраг Петровић.

Зато Црна Гора не може постати папска „Црвена Хрватска“. Свети Сава је брани.

Етноинжењеринг и историјске лажи

На основу темељних истраживања др Миодрага Петровића решено је и тзв. „богумилско“ питање у Србији и Босни, на основу чијег погрешног тумачења је, између осталог, и створена тзв. „бошњачка“ нација. Наводно, у Босни су у средњем веку живели гностички јеретици – богумили, који су имали „Цркву босанску“, и које су гонили и римокатолици (читај: Хрвати) и православци (читај: Срби). Кад је дошла Турска, богумили су је дочекали као ослободитељку и масовно прешли на ислам. Као изворни „Бошњаци“ они су ту и данас.

Први који је у Босни тобож открио богумилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки у 19. веку. Он је све називе из византијских и српских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“, „богумили“) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним катарима и патаренима, што је прихваћено од многих српских и светских историчара, и данас се намеће као непорецива истина.

Др Миодраг Петровић, међутим, на основу истраживања извора византијског и српског порекла, закључује: „Црква босанска, у ствари, није била никаква црквенојерархијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу. Грчка реч екклисиа (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. ’Црква босанска’ је дипломатско-саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари него и Дубровчани и српска властела. ’Цркву босанску’ чине: дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су ’поглавити крстјани’ што значи учвршћени у православном учењу.“

А византијски и српски списи под „новим богумилима“ подразумевају римокатолике. У том смислу пишу и Срби Доментијан и Теодосије, и Константин Философ и Грк Свети Симеон Солунски. Зашто? Прави богомили су били дуалисти, двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богумили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-Цариградски Символ вере. Дух Свети, тврде Латини, исходи не само од Оца него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су римокатолици православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богумилима.

Босна и Херцеговина је у средњем веку била српска и православна земља. Краљ Твртко се, у преписци с Дубровчанима, потписивао као „краљ српске Босне“, а Стјепан Вукчић Косача је био „Херцег од Светог Саве“. „Крстјани“, поновимо, нису били богумили, него православни. Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних крстјан молабник Сава грешни“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.

Ако све ово знамо (а зна свако коме је стало до истине), онда је, опет, јасно да Монтенегрини, тај народ „гордих конобара“ (Матија Бећковић), не могу да „открију“ своје тобожње порекло у средњем веку. Зато им је, како говори Иван Негришорац, остала само „истрага предака“, од којих је први Свети Сава. Али Његош их подсећа: „Веља крушка у грло западне.“ Та крушка је православни народ у Црној Гори, који, молитвено – литијски, иде путем Светога Саве. А то је, како нас подсећа Шантић, пут Богочовјека.

Номоканон

У предговору за фототипију Номоканона, његов приређивач, издавач и преводилац, наш угледни научник др Миодраг Петровић, говори о значају Светог Саве за историју овог народа:

„Као Србин архимандрит, Сава је постао игуман манастира Студенице (1206–1217) сагласно одредбама Студеничког типика. У том својству припремио је будуће устројство Српске цркве и државе у чијим сувереним границама је неуморно подизао цркве и оснивао епископска средишта. Као први српски књижевник, Сава је саставио: Карејски типик за своју посницу у Кареји на Светој Гори, Хиландарски и Студенички типик на основу Евергетидског типика, Симеоново житије, Службу Светоме Симеону, и, несумњиво најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон. Његова заслуга састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе. До данас није пронађен истоветан византијски зборник.

Помоћу Законоправила и Студеничког типика Свети Сава је извршио велике промене у Србији. Студенички типик, на пример, омогућио му је да обезбеди пуну аутономију манастира Студенице, где је зачета аутономија Српске цркве; да одмах по доласку у Студеницу постане игуман уместо затеченог игумана Дионисија, који према Типику није могао и даље да управља зато што није архимандрит; да потисне јурисдикцију Охридске архиепископије; да као клирик друге јурисдикције оправда свој останак у Студеници; да први пут уведе, ту у Студеници, српске натписе на фрескама и, најзад, да створи предуслове за оснивање самосталне Српске цркве. Пошто је извршио своју мисију у Студеници, Сава је 1217. предао своје игуманство другоме и кренуо на велико путовање по светим местима. Вратио се преко Цариграда, где је 1219. хиротонисан за првог архиепископа тада основане аутокефалне Српске цркве. За управљање Црквом донео је Законоправило или Номоканон, и тиме још више учврстио свест Срба о самосвојности, потврдивши њихов дубоки смисао за правду, самодржавност и самобитност. Као родоначелник народног просветитељства које значи опстати и живети животом достојним човека, Свети Сава је оставио Србима у наслеђе писане споменике правне, литургичке, хагиографске и друге садржине, чиме се у народу снажила свест о припадности српском роду за разлику од других, нарочито околних народа.“

Стање ствари

Број прегледа:

Новости