17/5/2020 18:49
Online Counter

Пише: Свештеник Дарко Ђого

Неколико људи ме питало зашто ме неупоредиво више занимала судбина Владике Јоаникија и никшићких свештеника него блајбуршка миса у Сарајеву. Ствар је врло једноставна: Владика Јоаникије и никшићки Оци, нарочито Остоја, Бобан и Мирко су моји лични пријатељи, а и мимо тога - да се никад нисмо видјели - они су моји. Имао сам међу сарајевским католицима људи са којима сам понекад у граду пио кафу. Већ нас је расправа о Степинцу удаљила свјетлосним годинама: моја немогућност да објасним шта су усташе за нас Србе из Источне Херцеговине и њихова некад отворена а некада прикривена контекстуализација НДХ показала нам је да не припадамо истом погледу на свијет и да је сваки даљи контакт лажан и мучан. Када кажемо "добро" и "зло" под тиме не подразумијевамо исте ствари. Зато ме претјерано не узбуђује шта се дешава "тамо" док ми је судбина Владике Јоаникија и браће свештеника питање "код нас".

Занимљиво ми је и питање "зашто се СПЦ није потрудила да се забрани блајбуршка миса?" Најједноставнији начин да ово објасним је сљедећи: за мене је блајбуршка миса сатанизам, али уставни секуларизам (принципт немјешања црквених и државних послова) значи да имате право да будете и сатаниста, ако хоћете, и докле не убијете никога, држава вам то не може забранити, нити једна вјерска заједница може тражити или добити забрану за обред друге вјерске заједнице. У начелу, то је само још један показатељ да је Штросмајерова улица која дијели сарајевску саборну Цркву од катедрале са својих 300 метара најдужа улица на свијету а Св. Петар Сарајевски и Блажени Алојзије Степинац личности из календара двије заједнице које немају више шта да кажу једна другој осим климоглава када се сретнемо...

Број прегледа:
hit counters free

Новости