26/7/2020 12:01
Online Counter

Пише: Срђан Шкоро

Ово је била моја војна пошта у Алексинцу где сам служио редовни војни рок некада Југословенске Народне Армије. Генерација октобар 1981. – септембар 1982. године. Био сам извиђач у командном воду другог артиљеријског дивизиона хаубице 155 милиметара. Имао сам 154 дана страже - што касарске, што проведене у Лесковику, брду поред Алексинца на чувању магацина са муницијом. И одлазак на терен и гађања су се подразумевали Рујевица, Ртањ, граница са Бугарском... Снег, киша, блато, сунце, нису исто тако могли да се избегну.

Био сам прва генерација усмереног образовања. Одлазак у војску (12 плус 3) после средње школе био је у том истом пакету, по систему гвожђе се кује док је вруће, животиње се дресирају док су младе. Позадина је била срачунато ломљење кичме једној генерацији (уследиле су потом и друге) којој уопште није одговарало ни једносмерно школско образовање, ни одлазак у армију после уписа на факултет. Наменски је смишљено да немаш као годинама пре тога своју истинску генерацију. У школу си ишао са разнима, студирао исто са онима који нису твоја генерација. Основна је тако остала једина веза стварног генерацијског и школског окупљања.

У војсци сам први пут срео људе који никада за својих 18 лета нису напустили своје место. Никада нису били на мору, ни у иностранству. Kњиге готово да нису ни читали, а и са стриповима им је ишло тешко. Углавном су волели да гледају слике. Што голишавије то боље. За већину њих је долазак у Алексинац био раван посети Дизниленду. Највећем броју боравак у војсци је био посебан доживљај и јако су га лако подносили. Пре свега имали су три оброка и две ужине дневно што су код куће могли само да сањају. Послови које су код својих морали силом прилика да обављају су били знатно тежи од свих оних суманутих дрилова и непотребних и глупих војних правила. Изрека „Бања војска само кратак рок“ као да је за ту екипу била написана.

Излазак у град је за њих представљао начин да се осете битним и важним у свом животу. Kао прво упознали су корзо и видели неке људе који се ту шетају. Потом је ту био обавезан одлазак у кафану, посебно у „Балкан“ где је често гостовала нека плавуша певачица која је имала све оне атрибуте који су били потребни за такву крчму, много пре организоване појаве силикона. Нико није ишао тамо да слуша певачицу већ искључиво да је гледа. Песме су плаћане и поручиване за гледање. Враћали су се озарени, најчешће пијани, али срећни, јер су осетили и видели како се то живи у граду.  

Нама, градској деци, углавном на свој начин размаженој, све је падало тешко. Чак и сама помисао да мораш на једном месту под командом и по ПС стандарду да проведеш годину дана свог живота са људима које не познајеш и тешко да ћеш их икада више срести у животу. Добро се сећам једног од бизарнијих догађаја кад нам је месец дана био забрањен излазак у град, јер се побунио Лех Валенса у Гдањску. Питао сам какве то везе има са нама у Алексинцу, поручник који нам је држао политичку наставу ми је љутито одбрусио – Још питаш! После неколико дана позвао ме је на страну да ми објасни све опасности коју може донети пољска „Солидарност“ грађанима у Алексинцу.

Видиш, Шкоро, ти си још млад, па то уопште не можеш да разумеш. Тамо су устали рудари и они тамо штрајкују. Алексинац је рударски град. И шта ако се солидаришу са њима. А наша војска на улицама се комотно шета. И ту мало фали да дође до договора и оде маст у пропаст. Је л' сад разумеш, јел ти сад мало јасније?

Није ми било, али сам схватио много касније да се свака ауторитарна власт највише плаши спога народа и војске. Војска је само формално требало у називу да буде народна, као и милиција, али суштински окренута против народа. Јер, народ је сам по себи нестабилан и може увек да застрани, па је задатак војске или полиције да их у томе спречи. Милом или силом. По потреби. То је увек била „опасност“, онда, па и данас. Свима нам је некако лакнуло кад је Валенса ухапшен због својих активности.

Никоме од војних старешина није, рецимо, сметало да се заклињу мртвом команданту уз обећање да неће никад скренути са његовог пута. И ми смо морали заклетву јавно да положимо мртвом команданту изговарајући углас ону сулуду реченицу „нежалећи да у тој борби дамо и свој живот“. Чак смо били приморани сви да држимо постхумно на смену стражу уз слику мртвог маршала.

Све је то био део општег фолклора који се звао служење војног рока. Kао и обавезно колективно гледање ТВ Дневника на неком распаднутом црно-белом телевизору. Најчешће се ишло на рапорт због избегавања гледања Дневника у пола 8 увече. Иако тада бар није било могуће да се председник државе сам позове у Дневник и тамо гостује пуних 45 минута. То чак Титу ни живом, ни мртвом није било дозвољено. Дневник је био и тема на бесмисленим часовима обуке како би се утврдило да ли војска квалитетно прожима све те поруке које су се могле чути у пола 8.

Имали смо само једну ненајављену узбуну кад су се неки генерали напили у Нишу и онда им је онако пијанима пало на памет да усред ноћи дају узбуну касарни у Алексинцу. Био је то истински слом система који је само споља деловао уиграно и спремно. Најпре до почетка радног времена нису могле да се окупе све старешине, иако су по правилима на њихове адресе отишли курири да их дижу на узбуну. Неки од њих су својим женама већ пријавили одлазак на терен, а суштински су били негде у „штети“. У самој касарни завладао је хаос. Једни су излазили боси у пиџами, други са три пушке о рамену, многи без опасача и неопходног шлема. Хаубице нису добро биле закачене за камионе, дошло је и до судара на излазу код капије касарне.

Салдо је био неколико лакше повређених војника у паници која је настала и више од два дана кашњења јединице која је требало да буде на замишљеној линији одбране од брзог продора непријатеља на нашу територију. И то се све дешавало да нас нико претходно није напао. Да не говоримо да су магацини са муницијом били закључани, а онај који је дужио кључеве пуштен претходно на редовно одсуство.

После свог тог хаоса свако је помислио да ће за исказану толику бруку и срамоту уследити санкције, али ништа се није догодило. Заправо, настављено је све по старом. Уосталом, ако је узбуна није рат. Узбуне су као и пре тога биле увек најављене тако да смо спавали обучени и на први знак узимали шлемове и пушке, а они који су нас оцењивали били веома задовољни нашом спремношћу и борбеном готовошћу.

Официри су наставили да се гребу за чинове, сваки чин више значио је и собу више у некој новој стамбеној јединици. Они војници које су се угледали на такве официре исто су се гребали за чинове разводника или десетара, јер је то значило неко наградно одсуство или скраћење војног рока. Највећи штребери који су увек претпостављеном старешини били на изволте могли су се надати значки примерног војника, а то је преведено значило 15 дана мање војске.

У војсци сам као и многи први пут гласао. Стигле су нам коверте са унапред окруженим кандидатима за Савет федерације или нешто слично. Да се не би случајно догодило да неко не врати коверат побринули су се за ту прилику изабрани официри. И то са причом – ово је свечани тренутак за све вас, јер први пут гласате. А то што су неки од кандидата већ заокружени не би требало да вас брине, јер ви те људе ионако не познајете, а они који су их заокружили најбоље знају у ком правцу би требало да иде наша земља. Бринући о томе, они брину и о вама. Сви коверти су наравно биле уредно враћени. По ПС.

Зашто вам све ово пишем? Пре неки дан, после 39 година сам опет био испред своје касарне која се звала Момчило Поповић Озрен. Увек сам се питао зашто овај рођени Параћинац носи име касарне у Алексинцу. Много година касније прочитах да су га управо у околини Алексинца издали за паре Немцима који су га потом стрељали. Kасарна споља делује прилично запуштено и девастирано, иако је предата на коришћење Жандармерији из Ниша. И поред тога што сам им објаснио ко сам и замолио их да ме пусте да још једном прошетам касарном, одговор је био негативан уз образложење да је потребна специјална дозвола. Онако с врата почео сам наглас да се присећам где је била Kоманда стана, стационар, соба дежурног официра, одељење везе и наше како смо их звали спаваоне. Мирно су ме саслушали уз коментар да не смеју ништа од тога што сам навео да коментаришу! Многи од жандарма нису били ни рођени кад сам ја ту чувао стражу и са својим другарима бетонирао делове ограде и стаза у самој касарни. Необично сам био поносан што је то наше кажњеничко бетонирање издржало зуб времена, чак и налет НАТО авијације.

Место где је некад био „Балкан“ са провокативном певачицом сад је ИДЕА. Kафане „Тиха ноћ“ и „Kод Kума“ где је војска у моје време најчешће излазила одавно више не постоје. Дом ЈНА где су официри долазили и редовно танцовали са својим супругама или девојкама тренутно представља ругло града. Једини хотел где сте смели да заноћите уколико имате одобрену посету сад се зове „Босфор“. Некадашње име „Моравица“ по реци која пролази кроз Алексинац ваљда није деловало довољно османлијски да би опстало. И после се чудимо што је Аја Софија опет џамија.

Ништа није више као некад, али толико тога је остало исто да је просто забрињавајуће. Србија под влашћу напредњака делује запуштено и девастирано као моја некадашња касарна. И даље се гласа са заокруженим листићима. За све видљиве неуспехе увек је крив невидљиви непријатељ најчешће оличен у опозицији и страном фактору. Права битка за Дневник РТС тек следи. Некадашњи чувари братства и јединства први су се разбежали свако на своју страну. Садашњи чувари имена и дела Александра Вучића учиниће исто. Зато је неопходно што пре установити министарство за реваншизам. Са јасним и прецизним правилима како ће се поступати према свима који су се на било који начин огрешили о народ и државу. Kризни штаб због којег се организују петиције, као и сва постојећа министарства у земљи Србији имају улогу пожарног у некадашњој ЈНА. Иначе, то је најглупља и најузалуднија дужност  која је икад смишљена, а постојала у војсци. Ниједна ауторитарна власт то не жели да види и схвати. Посебно не сопствени крај који је неизбежан. Пропаганда и објашњења зашто смо били најпре брутално затварани због короне, а потом брзометно пуштени због Вучићевих лажних избора, делују као и она некадашња о Валенси и забрани изласка...

Моја генерација, иако је представљала државни експеримент in vivo, још није рекла своју последњу реч. Имајте то увек у виду! За промену.

Direktno.rs

Број прегледа:
hit counters free

Новости