У уторак се навршава 21 година од почетка бомбардовања и агресије НАТО-а на Србију и СР Југославију. У разговору за „Политику” легендарни командант Приштинског корпуса генерал-пуковник у пензији Владимир Лазаревић подсетио је на 78 дана страдања нашег народа и упоредио ситуацију у пролеће 1999. године с данашњом, када је Србија на још једном великом искушењу у одбрани од вируса корона. Клуб генерала и адмирала, чији је Лазаревић члан, међу првим удружењима и организацијама огласио се безрезервном подршком мерама које предузима државно руководство наше земље, ванредном стању на заштити становништва.

– И за нас у Србији и за већину земаља у свету претешко је водити борбу против невидљивог непријатеља. А овај вирус је заиста непријатељ. То је пошаст која не бира кога ће напасти, за коју не постоје границе и она не познаје препреке и баријере. Али и таквом непријатељу можемо се снажно супротставити. Могуће је пре свега добро се организовати како би се смањили губици. Суштина је управо у томе – какав год да је непријатељ, каква год да је недаћа пред нама неопходна је висока организованост државе, као и свих структура у њој, све до локалних самоуправа и самих грађана. Само тако ће на најбољи могући начин бити успостављен систем отпора и потпуне одбране. Ми у оваквој ситуацији морамо да признамо да се до сада, као уосталом ни цео свет, нисмо сусретали с оваквим непријатељем, чије се карактеристике не знају до краја. Због тога изузетно значајну улогу имају грађани својом самодисциплином и поштовањем мера, прописа и поступака које наложи пре свега струка, а преко струке државни и сви остали органи. Тако смо дошли до овог ванредног стања, где држава предузима ригорозне мере да би једноставно спречила све контакте и зауставила ширење вируса на нашој територији, самим тим и губитке.

Искусни војни старешина истиче да сви у Србији морају поштовати нови, строжи режим живота у време ванредног стања кога се беспоговорно сви морају придржавати.

Обавеза свих грађана је да се самоорганизују, да схвате колико је ситуација опасна јер смо сведоци да се мере свакодневно допуњују и да су све оштрије. Затварање наших граница према суседним државама је прави доказ тешке ситуације у којој се налазимо. Треба схватити да је највеће искушење за нашу земљу управо оно што се догодило од почетка претходне седмице скоро до викенда – да је велики број наших држављана из земаља западне Европе стигао у Србију, а самим тим донео потенцијалну опасност. Вероватно је много њих дошло и с констатованим вирусом, а такве треба и проверити и спречити, односно онемогућити да направе хаос, јер је скоро немогуће тако велики број људи прегледати. То је огроман проблем до кога не би дошло да су послушали и прихватили апел нашег државног руководства да не крећу за Србију.

У новонасталој ситуацији, истиче Владимир Лазаревић, „дела чине да се верује речима, а тих дела заиста има”.

– У периоду током којег је дошло до једног од највећих искушења за нашу земљу, мора да дође до изражаја оно што је најнеопходније – пуно јединство народа, односно чврсто заједништво становника с државним структурама, са свим надлежним институцијама, органима и службама које се боре против овог невидљивог и опасног непријатеља. Свакако, неопходан је и највише се у овом тренутку мора показати, што ја посебно наглашавам као војник, онај традиционални, велики српски патриотизам. Није ово ратно стање, али јесте ванредно. То је само степеница ниже, која у другим ситуацијама води ка ратном стању, и мора се најозбиљније схватити јер је ово у правом смислу нека врста посебног и специјалног рата против пошасти која је свуда у свету где се појавила изазвала трагичне последице.

На шта мислите када истичете патриотизам?

Када помињем патриотизам, а то не чиним без разлога, сматрам да је најнеопходнија одговорност грађана према себи, према породицама и комшијама, према целој заједници, односно према нашој држави. Ту свакако мислим и на доброту нашег народа и наших људи, велику и увек исказивану солидарност, која се према мојим нахођењима подразумева у свим приликама и невољама па и овој, на брижност једних према другима, несебичност која се у сваком тренутку мора показати. На овоме посебно инсистирам јер смо се у сличној ситуацији нашли у пролеће пре тачно 21 године, када се наше земља Србија и наша тадашња СР Југославија нашла по четврти пут у 20. веку пред изузетно великим искушењем. Пред једном таквом силом, што је био највећи преседан у људској историји, и пред невидљивим непријатељем у ваздуху и на неколико хиљада километара удаљености. Свом жестином и свим средствима нападнута је наша земља и ја сада правим ту паралелу, односно како смо све то и тада издржали. Ту технички немогућу мисију... И успели смо, често кажем претекли смо, јер су војска и полиција, наш народ и сви браниоци отаџбине били апсолутно и без изузетака јединствени. Успели смо зато што је било солидарности, пуног патриотизмом, заједно с онима који су имали задатак да бране државу, и хероизма какав до тада није забележен. Тако смо и успели да сачувамо и животе, и институције, и своју државу.

Да ли се може издвојити неки од детаља из 1999. године који је сличан данашњим временима?

Сећам се свега, али посебно бих издвојио мај месец током ратног стања и наше натчовечанске борбе да сачувамо слободу, када је у једом тренутку дошло до велике пометње у редовима припадника наших јединица, наших бригада на ратишту на КиМ. Због једне дезинформације умало није дошло до опште панике. Било је правило да и ми у зони одбране често, могу рећи и редовно, пратимо извештаје на телевизији са свих ратишта, да се стално и преко медија информишемо о збивањима на борбеним линијама, али и уопште у држави. То су били програми емитовани из студија ван зоне ратовања. Догодило се да неколико дана у тим извештајима није било на ТВ снимцима и фотографијама ни команданта армије, ни команданта корпуса... То је некоме изван зоне ратовања било довољно да направи конструкцију како је наводно генерал Павковић напустио зону армије, која је обухватала источни део Југославије и целу територију КиМ, а да сам ја, у то време командант Приштинског корпуса, припремао предају нашег корпуса НАТО агресору. Сазнали смо да је све потекло од једног борца коме је та дезинформација јављена од куће, а он се поверио другима.

Не може се речима описати какве су муке биле да докажемо да смо ту и да су све наше активности нормалне и редовне, да настављамо одбрану земље и да смо међу својим војницима. Тешко је било смирити све који су поверовали дезинформацији јер, признајем, многи су једном таквом лажном вешћу, и рекао бих лошом комуникацијом, били уздрмани, пољуљани... То је разлог да направим још једну паралелу са садашњим збивањима – у време агресије 1999. године већина од 80.000 припадника одбране на КиМ успевала је да прати с одушевљењем она окупљања, онај пркос НАТО агресору и све друго што се дешава у Београду, Нишу, Новом Саду и свуда широм Србије, где је народ на мостовима и песмом бранио домовину. То је била и једна од највећих подршки борцима на ратишту. И замислите како је све могло да се заврши да та дезинформација није сасечена у корену да се не би раширила до већих размера. О томе и данас мора да се поведе рачуна јер сваки песимизам и дефетизам, свако пласирање лажи и изазивање панике, или покушај да се оспори исправност поступака државног руководства, градских и општинских штабова, медицинских стручњака или здравствених установа може да доведе до несагледивих последица.

И ваша улога новинара је огромна. Никада немојте заборавити да у сваком тренутку неко слуша вашу вест на радију или гледа извештај на телевизији, да неко чита ваш текст у новинама. Никада то немојте сметнути с ума. И да вам се много, можда и безгранично, верује, а да ви због тога морате бити прецизни и тачни. А ваша мала грешка и те како може да доведе до неповерења, до ремећења оваквог живота пуног стрепњи и ишчекивања да се све добро заврши и престане ванредно стање.

Како оцењујете у прошлости исказано заједништво народа и војске, односно државе?

Треба рећи да нам је 1999. године непрестано стизала пошта с писмима и на други начин упућена подршка, помоћ, па чак и опрема која нам је недостајала. Нико од оних који су допремали храну, цигарете или опрему никада није рекао да припада некој политичкој партији, нити је од нас било ко проверавао зашто је и ко је то прикупљао помоћ за нас. Знали смо, једноставно, да је то најискреније од нашег народа и нашег државног руководства, да је то највећи доказ да су сви уз нас и с нама. Али и да је то непобитни доказ да наши грађани знају да смо на ратишту, у рову и на борбеним линијама и да радимо исправну ствар, да смо, заправо, сви на истом задатку одбране наше суверене земље. То је то нераскидиво јединство и заједништво које нам је неопходно и данас и на које се ни на час не сме заборавити. Морам да истакнем да у време тих ратних збивања, али и доста дуго после тога, никада и нико није истицао своју страначку припадност ни међу борцима, ни старешинама, а понајмање у командама бригада, корпуса, армија или Генералштабу. Једноставно, у време одбране земље од агресора на то се није ни мислило. Сви смо били само браниоци Србије, као што и данас сви морамо да бранимо Србију. Колико смо сви пре 21 годину били солидарни, здружени на једном задатку и, поновићу јединствени, а што нам је и данас на сваком кораку у борби против вируса корона неопходно, говори чињеница да се ниједном 1998. и 1999. године није догодило да је неко од бораца упитао саборца у јединици које је вере, које је националности, одакле је...

Ми смо били, а и данас тако мора да буде, непоколебљиви у борби против истог непријатеља и сви исти, сви као један. Није било важно да ли је у редовном саставу или међу добровољцима неко био Србин, а неко Ром или Мађар, да је бугарске или неке друге националности, Муслиман, односно како се то данас каже Бошњак, или Црногорац... Поштовала се реч команде и команданата, веровало се у оно што је план одбране, без поговора и одбијања извршаване су наредбе и задаци, реализоване сугестије. Постојало је максимално поверење међу припадницима војске и полиције, постојало је поверење народа у снаге безбедности, али и војника и полицајаца у свој народ, а надасве у државно и војно руководство. Припадници одбрамбених снага у јединицама имали су безгранично поверење у команде својих војних формација, те команде у војсковође у корпусу и Трећој армији, ми из корпуса и армије у Генералштаб и државно руководство.

Тако мора да буде и данас, мора се веровати струци пре свега, лекарима, али и челницима локалних самоуправа и свих органа до самог врха државног руководства, имати максимално поверење у исправност предузетих мера на заштити грађана од невидљивог непријатеља.

То јединство из рата пренето је на послератно стање, на обнову земље, донело је нормалан живот у целој нашој земљи и рећи ћу нешто што је непобитно: ако ништа друго овај српски народ није до сада научио кроз своју историју, онда је научио да у пресудним тренуцима и на пресудним искушењима мора да буд јединствен. А ево сада смо поново пред једним великим испитом и само нас брига једних о другима, солидарност, хуманост и свакако патриотизам и јединство могу сачувати.

За крај да ли имате неку посебну поруку?

Свакако. Размишљам и схватам да 24. марта нећемо због ванредног стања као свих претходних година обележити Дан сећања, односно почетак агресије на нашу земљу, нећемо бити заједно у Грделичкој клисури, у Алексинцу, Варварину и на многим другим стратиштима из 1999. године. Али будимо заједно у својим домовима и у мислима на страдале пре 21 годину, будимо јединствени и праве патриоте у овој одбрани и борби против још једног невидљивог противника који се обрушио на све нас. Слушајмо савете лекара, поштујмо мере, одлуке и наредбе државног руководства, помозимо полицији и војсци да очувају пун ред, јер само тако можемо победити непријатеља и само тако можемо сачувати себе, своје породице, пријатеље, нашу Србију. Будимо јединствени. Цитираћу на завршетку једну стару изреку из Нигерије: „Удружено стадо приморава и лава да оде гладан.”

Политика