28/6/2021 8:07
Online Counter

Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после Косовске битке. До јуче је Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве Војновића „Лазарево Васкрсење” има једна сцена где виле косовске играју жалосно коло и говоре. „Господе, препуњена је чаша горчине”! Ове године, на пет стотина двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе, да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити овоме народу нову чашу горчине. Нека буде – највећа и најгорча је испијена.

Страдање је централни факт наше историје. То чини и једну историју освештаном, једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните српску историју с неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални трагизам старог истока – Египта и Израиља нарочито – могао би још највише сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски страдали. Наша историја је у том погледу највише – готово једина – класична у Европи.

Николај Велимировић, „Видовданске мисли”, Гласник Православне цркве, бр. 12 за 1913. годину
Број прегледа:
hit counters free

Новости