Пише: Драгослав Бокан

То да је свако родољубље почело да се посматра као нешто негативно, насилничко и шовинистичко (наравно, ако је реч о националном осећању неког унапред омаловаженог народа, ”на погрешну страну сврстаног”), у то смо се уверили на сопственом примеру. Јер оваква осуда нас, Србе, прати као зла коб и страшни усуд већ стотину година и те сенке никако да се ослободимо.

Све што није потпуна предаја непријатељу и одустајање од отпора окупаторима, одмах се представља као нешто најгоре могуће, као наш племенски атавизам и домородачки облик дивљачког примитивизма.

Измишљени израз (нама на штету) ”Велика Србија” нема исто оно значење као, на пример, империјална ознака Велике Британије, јер све што ми покушавамо да урадимо одбранимо или задржимо у својим границама одмах се тумачи као нешто негативно, ненормално и недопустиво.

Таква нам је судбина - све од оног несхватљивог одрицања Краљевине Србије од свог дотадашњег суверенитета из 1918-те, када је трајно успостављена максимална мера одустајања од сопствених интереса као једини нам дозвољени начин понашања у међудржавним и међунационалним односима.

Све што је мање од давање свега ни за шта и уласка у ничим изазвани политички савез са својим непријатељима, одмах је схватано као неприхватљиви преседан од једино нам дозвољеног, безусловно капитулантског понашања.

А то национално осећање нас је и спасило потпуног нестајања под притисцима и са западне (аустријско-римокатоличке) и за источне (турско-исламистичке) стране, у дугим вековима без државе, у окрутном ропству унутар два моћна и немилосрдна царства.

Они међу нама који су скидали породичну славску икону и угасили кандило су, временом, постајали део непријатељског сабора и директни учесници у геноцидном покушају уништењу свог некадашњег народа.

Задржати се у наслеђеном српском отаџбинском облику и не одустати, ни по коју цену, од верности Заветима Светог Саве и Светог Кнеза Лазара, постало је услов свих услова за истински подвиг сваког појединог нашег претка, а кроз његово лично учешће у опстанку српског становишта током дугих и тешких векова мукотрпног преживљавања (препуних најстрашнијих искушења).

Остати Србин православне вере и светосавског става била је, већ сама по себи, победа и прикључење витешкој традицији српских Светих Ратника из немањићке ере.

Не пристати никако на економске и сваковрсне друге уцене наших крвних и непоколебљивих непријатеља, жртвовати понуђену личну удобност и физичку безбедност своје породице, у пркос свакој логици и ситносопственичкој ”реалности” свакодневице, то је била велика (лична) битка кроз коју је морао да прође дословно сваки Србин, све од пада Смедерева (1459) па до Карађорђевог устанка (1804).

Тако да је сваки (али СВАКИ) наш претходник, мушки и женски подједнако, морао да каже своје одлучно: ”Не!” ђаволском искушењу ”преверавања”, националног и духовног дезертерства. И сваки тај наш непознати предак је био прави херој одржања (по сваку цену) свог отаџбинског положаја.

А они који су попустили, чије је прекрштавање или потурчење зауставило дотадашњу породичну историју и одвело је у неком другом и застрашујућем правцу, они су постали преци неких усташких, муслиманско-бошњачких и шиптарских зликоваца у наставку своје овако измењене, издајничке лозе.

Језиво је и помислити да су, можда, некада преци српског генерала Божидара Делића и шиптарског терористичког вође Хашима Тачија заједно ишли у православну цркву и молили се пред иконом Светог Саве за спас свог народа. И колико је само опасно напустити наслеђени национални и религијски правац, пошто у балканској верзији то није питање ”слободног избора” и нечијих ”верских убеђења” - већ дефинитивног преласка у туђи и непријатељски табор.

Зато је важно поново обасјати смисао и важност националног осећања, сву ону непроцењиву драгоценост отаџбинског српства, наше историјске светиње. И не допустити да нас ма ко, олаком и неправедном критиком национализма, уведе у предворје за излазак из вековне линије наше тврде верности судбоносним српским Заветима.

Због тога, немојте допустити да вас поколебају тренутне моде и друштвени трендови аутошовинистичког, апатридског става некаквог наднационалног космполитизма.

Јер то, у конкретном српском случају, има увек непријатан призвук и отужни мирис губљења душе и издаје нечег вековима брањеног и (по цену живота) чуваног.

Не допустите да деца ваше деце буду пилоти бомбардера који ће кроз пар генерација бацати живи огањ на српске цивиле или обучени војни специјалци о зна све којих земаља што у служби окупатора са оружјем у руци насрћу на Србију и њене јуначке браниоце. Да не говорим о потенцијалној будућој припадности вашег расрбљеног и однарођеног потомства хрватско-усташким или шиптарским црним легијама у њиховом походу на све српско.

”Живот није исто што и пољем прећи”, а посебно ако битишете у анационалном, пост-југословенском простору некадашње Краљевине Србије.

Ужасне су и још увек трају последице колективног, државним декретима одређеног одрицања наших сународника од српства својих очева (а након 1. децембра 1918-те).