Били су рођена браћа коју је рат раздвојио, а заробљеништво спојило. Тако се најкраће може сажети занимљива прича о браћи Милошевић – Браниславу (1909-1998) и Ратку (1914-2007) – из космајског села Кораћица. Након што су се као припадници Југословенске краљевске војске у Априлском рату обрели у различитим крајевима отаџбине, као немачки заточеници су се срели 1943. у логору у Нирнбергу.

Њихова казивања о овим догађајима објављена су својевремено у књизи „У ноћима без звезда” Милосава Б. Влајића. На ову публикацију, пажњу нашој редакцији је скренуо читалац „Политике” Драгољуб – Бата Милошевић, син Бранислава Милошевића односно синовац Ратка Милошевића.

Из те књиге дознајемо да је пре Другог светског рата Бранислав био учитељ, а у школи резервних официра је 1929. добио чин наредника. Упоредо с учитељским послом, одлазио је на војне вежбе, а 1940. је као резервни поручник провео десет месеци у Косовској Митровици. А онда је мобилисан да се бори у Априлском рату. Што се тиче Ратка, он је као дипломирани правник радио у суду у Сопоту, а 1. априла 1941. затекао се на војној вежби у Обилићу на Косову.

Према сведочењу Бранислава, у Априлском рату, ситуација у војсци Краљевине Југославије је била хаотична. Он се са ратним друговима затекао на коти према Кривој Паланци. „Као поручник имао сам пиштољ без муниције, војници су имали маневарске метке”, навео је у сећањима.

Такође, официри хрватског порекла саботирали су одбрамбена дејства. Након напада немачких авиона на Црнуши, један од генерала је сазвао збор и рекао: „Војници и официри, ја вас лишавам војничке заклетве. Идите куд хоћете, ми смо опкољени”. Убрзо су немачки тенкови и авиони довршили посао „месершмитова” и заробили стотинак војника. Након спровођења кроз Скопље, где су путовали 48 сати пешке, заточеници су возом пребачени у Драгоман у Бугарској, а одатле у немачке логоре – најпре у Либеку, а затим у Хоенфелсу.

„Имали смо лошу храну. Добијали смо по шољу куване киселе репе. За ручак нам дају две свеже шаргарепе, а за вечеру хладни барени кромпир. Са 98 сам спао на 50 килограма”, посведочио је Бранислав.

Из писама која су му од куће стизала у Хоенфелс, дознао је да је брат Ратко, потпоручник, такође у заробљеништву. Затећи ће га у Нирнбергу, наредном логору где је премештен.

„Било је (у логору у Нирнбергу) седам блокова, ја сам био у трећем, Ратко у другом. Жичани јежеви између блокова. Брат и ја се довикујемо, чујемо се”, казивао је Бранислав, наводећи да су временом постављене капије између блокова, па су могли и да се сусретну.

Ратко је у Нирнберг доспео пошто је у Априлском рату заробљен приликом покрета са својим саборцима у селу Јасика код Крушевца. Осим рођене браће, у Нирнбергу су били заточени и Негован Николић, брат од тетке Бранислава и Ратка, као и Милутин Ђорђевић, брат од ујака, али и књижевник Стеван Јаковљевић, академик Милан Бартош, музичар Ђорђе Караклајић...

Описујући дане у заточеништву, Бранислав је навео да је на себи имао југословенску официрску униформу са шајкачом и да је пустио бркове које није обријао четири и по године.

„Водио сам дневник, добијали смо из Југославије лист ’Обнову’. Писали смо (породицама) шифровано: ’Како Борис, је ли продавао књиге, како напредује?’ Одговор би гласио: ’Не брини, спрема се велика жетва’ ”, забележио је Бранислав, додајући да је то била алузија на совјетску контраофанзиву.

Бранислав и Ратко су с ратним друговима пребачени у Хамелбург, где су провели неколико месеци. Између осталог, било им је допуштено да играју фудбал, а међу заробљеницима је био и Стеван Лубурић, фудбалер предратне „Југославије”. Затим су премештени у Баркенбриге, а уочи ослобођења, Немци су заробљенике евакуисали надомак холандске границе.

Као слободни људи, за Југославију су транспортовани возом, августа 1945, из места Хајденау. Браћа су се тако заједно вратила у отаџбину. Бранислав је након рата радио у Министарству просвете, затим је од 1947. до 1950. радио у Пољској, а по повратку у земљу, поново се вратио учитељској професији. Ратко је након 1945. најпре радио на откупу пшенице у Младеновцу, а затим је постао војни тужилац.

Димитрије Буквић‍