Пише: Срђан Шкоро

Сећа ли се неко још судије Окружног суда у Београду Небојше Симеуновића? Његова смрт већ 20 година се води као неразјашњена! Његов “предмет” је још у “фази предистраге”. Kако је то уопште могуће? Шта је заправо био “грех” судије Симеуновића? Једноставно је часно радио свој посао, не пристајући на политичке притиске, претње и уцене. И платио је то главом, а још више, за цивилизоване народе, непримереним и необјашњивим заборавом.

За оне који не знају или пате од намерно изазване деменције, судија Небојша Симеуновић је одбио да потпише налог за хапшење рудара “Kолубаре” који су били тада у штрајку и тадашњих представника ДОС, Необојше Човића и Бориса Тадића уочи 5. октобра! После неколико дана је мистериозно нестао, а његово тело је пронађено месец дана касније у Дунаву, недалеко од хотела “Југославије”.

Десио се 5. октобар и јавност је с разлогом очекивала да ће нове демократске власти открити ко је крив за мистериозни нестанак часног судије и како се његово тело нашло у Дунаву. Поготово што је право питање како би уопште изгледао 5. октобар да је судија Симеуновић пристао на притисак и претње Милошевићевих јуришника и потписао налог. Тренутно су на власти управо Милошевићеви и Шешељеви ученици и сигурно да њима није у интересу да се сазна истина шта се догодило са судијом Окружног суда у Београду, али се поставља питање шта су учиниле све демократске власти после 5. октобра да се овај случај разреши, а кривци приведу правди. Оној правди која никада није стигла, ни за Симеуновића, ни за народ Србије. А обећана је. Много пута.

Отуда толико разочарење и још веће неповерење. Одатле стиже и оно да људи неће да ризикују своју личну и породичну безбедност. Опасно је и једноставно не исплати се. Они који су се јавно заклињалии да ће од Србије направити правну државу, нису то урадили. Србија ни данас није правна држава и неће то никад ни постати док се не утврди истина о смрти судије Симеуновића.

Нема оправдања ни за многе колеге судије Симеуновића које су га, такође, гурнуле у незаслужени заборав, ваљда да их његова трагична судбина не би подсећала на то колико су заправо мали, јадни и небитни у својој професији. Судија Симеуновић је страдао поштујући законе своје земље, а пре свега своју професију. Да ли је било вредно то што је урадио? Kакву ми поруку као народ шаљемо оваквим понашањем према страдању једног судије истинског професионалца. Загорка Доловац се награђује, а Небојша Симеуновић заборавља. И зато смо ту где јесмо. И није више пристојно да се изненађујемо шта нас је све снашло са напредњачком влашћу.

Они који су пре 20 година пресудили судији и данас одлучују о животу и смрти у Србији. Никад нису одговарали и мисле да никад ни неће, јер време чини своје. Kако смо дозволили као друштво да се овако нешто догоди. Kад је постао председник Србије, Борис Тадић је за судију Симеуновића изјавио да је "био један од оних људи који су у одбрани части професије и интегритета били спремни да ризикују своју безбедност". И осим тога? Углавном ништа. Важнији су били “Идоли” и њихове креације од којих су и Србија и сам председник Тадић убрзо постали истинске креатуре.

Чак је и некадашњи генерални инспектор МУП-а Владимир Божовић, данас врли напредњак и амбасадор Србије у Црној Гори за медије говорио како је у истрази смрти судије Симеуновића било озбиљних пропуста у истрази. То је потврдила и увек речита, главна републичка тужитељка Загорка Доловац најављујући помпезно ревизију овог случаја управо због пропуста у истрази. И од тада опет ништа. “Идоли” сад забављају  другу страначку екипу, а јавност никад није сазнала који су то пропусти и ко их је направио.

Прошло је две деценије, а истина о смрти судије Симеуновића још се крије. Kоме је то у интересу? Онима који су у име Окружног суда у Београду издали званично саопштење да се “судија Симеуновић убио, јер је био депресиван, склон алкохолу (сетимо се само образложења за пилота Мехића и посаду хеликоптера) и тежак срчани болесник” или оној екипи која је преиначила и фалсификовала обдукциони записник. У првобитном је писало “дошло је до интоксикације и угушења, па је наступила смрт. Тело је затим бачено у реку и пронађено. Амонијак директно у крви на обдукцији се одмах открио. Пронађени су остаци амонијака под ткивом. Амониjак убачен кроз лево и десно уво делује првенствено кроз нервни систем, а онда и на остале системе и органе”.

Већина у Србији данас ни не зна ко је био судија Небојша Симеуновић. За то су се побринуле све власти од 5. октобра 2000. године. Свака на свој начин. Време је да их све поново подсетимо. Да жртва судије Симеуновића не би била узалудна, да се такве ствари више никада не би поновиле.

Ако мислимо икада да се уздигнемо као држава и народ морамо коначно рећи истину како је свој живот и каријеру окончао судија Небојша Симеуновић. У супротном, тумараћемо у мраку који ће сваког дана постајати све гушћи, до неког новог мистериозног нестанка особе која се и поред свега, одлучила да брани образ и част професије.

Direktno.rs