Југословенски комунисти су као свој допринос демократији и унапређењу изборног процеса измислили ћораву кутију. Она је тако заувек остала синоним за намештене изборе у којима се унапред зна победник. Ћорава кутија је, да не би било никакве забуне, имала и своје мале особености. Пре свега, ко би у њу убацио гумену куглицу као свој глас уместо листића она је другачије одзвањала, тако да су чланови бирачког одбора састављени искључиво од комуниста и њихових симпатизера имали времена да прибележе ко се то усудио да остане „неутралан“, односно гласа против.

Још док би изборни процес био у току, симпатични момци у кожним мантилима су одлазили на адресе оних који су и поред свих упозорења да то не чине, ипак, изабрали ћораву кутију. Батине, застрашивање, губитак посла и права гласа, вишемесечни затвор, биле су само неке од мера које је Удба примењивала из свог широког асортимана тортуре према љубитељима ћораве кутије. На омражену реакцију реаговало се веома брзо и ефикасно како би југословенски комунисти остварили што убедљивију победу на намештеним изборима.

Са појавом Вучића и његовом организацијом намештених избора ћорава посла су добила предност. Да би се одржао исти онај привид демократског гласања створен појавом ћоравих кутија измишљане су, у зависности од ситуације, разне неправилности и незаконитисти, почев од пегланих изборних листића, преко бугарских возова, све до селфиjа са својим гласом на изборном месту... Да би све то прошло у духу демократске традиције својствене овим просторима, а све у присуству власти и са сазнањем полиције, разни шефови у предузећима уцењују и притискају своје запослене изласком на изборе, објашњавајући им шта би им се све могло догодити уколико мрска бојкот опозиција „победи“ својим неизласком. Некадашње бркате службенике у кожним мантилима заменили су ћелавци у кожним јакнама, традиционалне пендреке су истиснуле безбол палице, бивше марице су устукнуле пред џиповима без таблица... Терор из времена ћоравих кутија је остао исти само су се променили начини спровођења и наравно извођачи. Оно што је остао вечни императив то је да победа на намештеним изборима није довољна уколико није убедљива. И зато су све Службе, посебно оне за принуду, увек укључене у тај демократски процес, како би створили преко потребан привид права грађана да слободно бирају и буду бирани.

Да би се унапред обезбедили од сваке изборне неизвесности смишљени су и капиларни гласови. Уколико власт процени да ни то неће дати очекиване резултате на сцену ступа унапред створена и само за једнократну употребу корисна опозиција. Потребно је да има што више тзв. опозиционих листа како би Вучић код остатка народа створио слику да се бори сам против свих, да је у питању неравноправна борба из које ће он тешком муком, ипак, изаћи као победник. За то је потребно  имати потпуну контролу над медијима коју је максимално остварио уз подршку и неопростиво жмурење међународне заједнице. Вучићева успостављена ћорава посла иду толико далеко да грађани Србије заправо не схватају да он није учесник избора и да он није кандидат за било коју функцију. Али кога за то брига на унапред намештеним изборима, где се у строго контролисаним медијима презентује да је глас за Вучића практично глас за сву нашу децу, али без Kосова и Метохије.

Kао посебне мере предострожности власт према потребама организује и паљење кућа новинарима, убиства недужних на наплатним рампама, у Kосовској Митровици или Либији, сексуална и сва друга насиља, бакљаде, блаћења по таблоидима, ботовање, узгајање марихуане и нелегалну продају оружја, стављање река у цеви, брисање људи са списка живих, позивање умрлих да још једном гласају...

Народ где је појава ћоравих кутија извор демократских начела, а ћорава посла нешто чега нико неће да се мане, заслужује да вечно међусобно игра ћораве баке. Можда у тој безазленој игри некога коначно и препозна као свог. Kо зна, ћорава су то посла!