11/10/2020 14:57
Online Counter

О изостанку 6. октобра и погубности онога што је морало да се деси, а није, написане су и изговорене многе речи. Двадесет година се бавимо тиме и што време више промиче све је јасније колико је то била фатална грешка. А разлог је више него једноставан. Уместо да промене систем који је Србију увео у катастрофу са несагледивим последицама, победници на изборима, лидери ДОС, су ушли комплет у систем и остали заувек заробљени у његовим благодетима. Последице су језиве. Отуда смо и принуђени да гледамо све оне ужасне ликове који су већ једном до краја понизили и уништили Србију и изостанком било какве одговорности и казне, поново дошли на власт и наставили тамо где су били стали.

Зато је 6. октобар остао вечни појам за пропуштену шансу и изневерено очекивање да Србија коначно постане пристојно и уређено друштво. Очигледно то никоме није тада одговарало. Ни у земљи, ни у свету. Али 6. октобар, осим овог већ познатог и општег места, за мене има сасвим другачију вредност. Насталу много година пре него што ће људи у Србији уопште сазнати за његов значај. Наиме, 6. октобра 1981. године, моја два најбоља пријатеља, Миодраг Пепић, Саша Вучинић и ја смо отишли на последњу заједничку вечеру пред одлазак у војску. Била је то наша „Тајна вечера“ пред нешто туробно и неизвесно, а пре свега нама до тада потпуно непознато. Миодрага је чекала Приштина, Сашу Љубљана, а мене Алексинац. Тада смо се зарекли да како год да се оконча наше војевање у ЈНА, да ћемо се сваког 6. октобра састајати. И то смо и чинили. Сазревали смо буквално уз сваки 6. октобар. Од прве вечери био је договор да свако може довести по једног госта. Обично су то биле тада актуелне наше девојке и умели смо да кажемо да су то заиста биле велике срећнице, јер смо их пустили да са нама поделе 6. октобар који је за нас увек представљао нешто посебно. Kао нека врста заједничког имендана. Поготову што смо сва тројица ишли од првог разреда основне заједно у школу. Заједничка су нам била и летовања и зимовања. Сва тројица смо, стицајем околности, писали и за новине. Најчешће исте. Радећи и осмишљавајући часопис „ИТД“, један од некада најтиражнијих тинејџерских часописа бивше Југославије, успели смо са непуне 22 године, да од заосталих хонорара заједнички купимо сплав на Ади Циганлији, чији су власници били новинари Драгољуб Жарковић, Петар Цвијић и Иван Мрђен.

Готово десет година смо били својеврсна атракција са нашим сплавом који је једне хладне зиме, ужасне деведесет и неке, окован ледом, заувек потонуо у Саву. Срећом наш бродски дневник који смо уредно водили је преживео и остао практично једино писано сведочанство о свим нашим тадашњим животним „успесима“ и „бродоломима“.

Стигли су ратови, инфлација, општа беда и расуло. Моји најбољи пријатељи су одлучили да своју срећу потраже у иностранству. И хвала Богу успели су у томе. У међувремену смо се и окумили, били стално у контакту, али смо се ретко виђали, за 6.октобар готово никако. Али, где год били и шта год радили и како год се осећали, увек смо, без изузетка, једно другом честитали 6. октобар. Kао славу. Следеће године ће нам бити 40 година од нашег првог 6. октобра и уколико нас корона или нешто треће додатно не омете, можда се после толико времена поново окупимо заједно и кренемо по ко зна који пут да пребирамо по нашим заједничким успоменама. Посебно из времена кад још нисмо имали ниједну седу на глави. Kад смо безбрижно волели и патили, сањали и очајавали, испијали прва алкохолна пића и палили своје прве пљуге, једно време погрешно верујући да цео свет може постати наш, само кад би био мало боље организован. То је била цена уласка у свет одраслих коју смо и ми морали да платимо. Свако на свој начин.

Миодраг Пепић је са 18 година добио прву награду за збирку прича, и у бившој, великој Југославији, му је као посебна врста признања штампана и књига. То је у оно време, заиста било нешто недостижно. Бити тек пунолетан, а већ имати објављену књигу било је, а и сада је, за велико поштовање. Судбина је хтела да се Пепић касније у својој штампарији прослави штампањем туђих књига и разних публикација у далеком Јоханесбургу.

Саша Вучинић је практично створио радио Б92, онај по коме се и памти ова кућа и био први директор. Његове квалитете су убрзо препознали у иностранству, па се за кратко време нашао на челу тадашње најмоћније америчке медијске организације. И одатле, директно спасао Б92, стварајући услове за приватизацију која је спречила да ова станица постане лак плен некаквих осионих месара или млекара. О његовим огромним заслугама за ову некад неприкосновену медијску кућу се у српској јавности готово ништа или веома мало зна. Ваљда да би простор довољно испунили садашњи Вучићеви специјални изасланици.

Зашто вам све ово пишем. Па зато што ја свој 6. октобар одавно имам, заједно са својим пријатељима. И то чак две деценије пре него што је свеколика српска јавност постала свесна важности 6. октобра. Нама је то одувек било важно и остаће тако све док будемо живи.

А ви, који и даље верујете да се 6. октобар у правом смислу, ипак, може догодити, потрудите се да вечно не остане неиспуњена жеља и још једно мртво датумско слово на папиру. И ми ћемо помоћи. Ако ништа друго, већ готово 40 година знамо и разумемо стварни значај и могућности 6. октобра!

Број прегледа:
hit counters free

Новости