20/3/2020 21:07
Online Counter

Споменко Гостић (1978-1993), један од најмлађих бораца на ратиштима бивше Југославије 1990-их и србске војске Босне и Херцеговине (ВРС).

Имао је непуник 15 љета када је погинуо од гранате која је испаљена са муслиманских положаја 20. марта 1993. године. Имао је шансу да оде у Париз (Француска), али је одбио, јер није хтео да напусти завичај и отаџбину која је пливала у крви. Чврсто је вјеровао у побједу и ослобођење осталих дјелова србских земаља.

У рату је изгубио баку и родитеље. Одликован је Медаљом заслуга за народ. Данас га многи сматрају за истинског хероја Отаџбинског рата.

У Добоју му је подигнут споменик. Исто тако и у Вишеграду. Снимљен је један документарни филм. Испјеване су му бројне пјесме.

Споменко Гостић је рођен  14. августа 1978. у Добоју (Босна и Херцеговина). Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца. 1992. године, на почетку рата у БиХ, а живио је са мајком Миленом у србском селу Јовићи надомак Маглаја.

Њихово село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. У мјесецу априлу 1992. умрла му је мајка, те је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању Јовића од стране муслиманске Армије БиХ.

Убрзо се пријављује у Војску Републике Србске гдје је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима ВРС на првим линијама фронта, који су га обожавали и дивили му се. Подизао им је морал.

Обављајући повјерене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повријеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен. У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Споменко Гостић је са неколико војника ВРС остао да брани село.

Док се борио на Озрену за слободу свог народа, у његово село је стигао наш гастарбајтер из Француске, који му је понудио да га одведе у Париз да тамо живи и да га школује и усвоји. Глатко је одбио такву понуду јер није желео да напусти родну груду уз коментар:

- "Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде".

У марту 1993. године, у гранатирању положаја србске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у родним Јовићима на брду Висићи, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу села Јовића, које је припало маглајској општини.

Након завршетка рата, послије Дејтонског споразума (21.11.1995), Јовићи су припали Федерацији БиХ, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште радикалних исламиста тј. вехабија. Из Борачке организације Републике Србске никада нису спровели у дјело жељу србског становнитшва из Босне и Херцеговине да се посмртни остаци Споменка Гостића пребаце на србски део Озрена.

Број прегледа:
hit counters free

Новости