Пише: Предраг Поповић

Александар Вучић је српску политичку сцену претворио у депонију пропалих и одбачених политиканата, које рециклира кроз своје медије, институције и црне фондове. У гомили безначајних марионета и примитивних егзибициониста издваја се Војислав Шешељ.

У покушају да направи властиту опозицију, Вучић је бившем шефу наменио улогу у складу с његовим талентима и могућностима – страшила, које ће странцима показивати, представљајући га као претећу будућност, уколико му откажу сарадњу. Да би трик прошао, прво радикали морају да освоје посланичке мандате. За то се побринуо господар Вучић. Смањио је цензус са пет на три одсто и помогао бившим страначким колегама да сакупе потписе за оверу листе. Но, идилу су покварили злочести Американци. Вучић је обавештен да се уздржи од употребе осуђеног ратног злочинца. Неопрезан, Вучић је покушао да врда, али његова тривијална оправдања прекраћена су директном претњом, поткрепљеном конкретним доказима.

На састанку који је уговорио извесни Зоран K, двоје америчких дипломата из амбасаде у Берлину, без увијања су рекли Вучићу да не веже своју политичку каријеру за Шешеља, још нису избрисани њихови заједнички трагови из прошлости. Американци су упозорења усмерили на трагове који вуку према Ираку, према Садаму Хусеину.

У новембру 2002. године, Шешељ је са Садамом Хусеином и Тариком Азизом уговорио крупан посао с нафтом. Само у првој тури, од ирачке компаније СОМАТ добио је три милиона барела нафте по цени од 27 долара по барелу. Продајна цена је била 34 долара. Провизију од једног долара радикали су исплатили др Хашалију, шефу ирачке обавештајне службе. Преостала разлика, од шест долара по барелу, депонована је на рачун у Jordan National Bank у Аману. Ту операцију, на којој су радикали зарадили 18 милиона долара, организовао је Сами Садун Kати, тадашњи ирачки амбасадор у Србији, који и данас живи у Београду, води један кафић на Славији. Подаци америчких дипломата показују да је Шешељ још два пута добио по 4,5 милиона барела нафте из Ирака. Уз Самија Kатија, о тим пословним комбинацијама све зна др Халид, први Садамов обавештајац у Београду. После Садамовог пада, Халид је отишао у Сирију, где се бавио трговином аутомобилима, а сада живи и ради у Јордану. Шта ради, то је строга тајна о којој више не могу да причају ни његови бивши саборци из Садамовог окружења. Kо је то покушао, лоше је прошао. Мртва уста не говоре. Није мртав, али ћути, бар званично, и јордански обавештајац Салиба, који зна све тајне овог света, од бројева рачуна на које су радикали пребацили паре од шверца нафте, до тога ко је изазвао саобраћајни удес у коме је изрешетан српски амбасадор у Либији Оливер Потежица.

Није потребно описивати како је Вучић реаговао. Углавном, кад је дошао себи, почео је, по свом устаљеном обичају, да се правда тако што ће кривицу пребацити на неког другог. Рекао је да са Садамом нису пословали само радикали. То је доказао анегдотом о томе како је Ивица Дачић дошао у Багдад и испросјачио од Садама новац, наводно за помоћ породици Слободана Милошевића за финансирање одбране пред Хашким трибуналом. Дачић, који тада “није имао ни за кифлу”, како каже Вучић, на Багдадску конференцију у новембру 2002. године допутовао је из Атине, преко Париза и Дамаска, за шта је платио 3.000 долара, а повратна авионска карта Београд–Дамаск-Багдад коштала је само 380 долара. Дачић није жалио новца да сакрије трагове. Садам га је частио са два милиона барела нафте, под истим условима као и Шешеља. Према Вучићевим речима, по милион барела добило је слобистичко удружење “Слобода”, али и Kоштуничина Демократска странка Србије. Дил са Садамом покушала је да направи и Демократска странка, али безуспешно.

Уместо да се баве Вучићевим офирањем других политичара и странака, Американци су га питали шта зна о Амџату Мигатију. Вучић је искрено признао да је Мигати главни посредник у Шешељевим комбинацијама са Садамом. Описао га је као “Палестинца, Јорданца и Србина, који је издао три државе и две књиге”, ожењен је Српкињом Нађом, био је посланик СРС-а, шеф кабинета Томислава Николића, а данас је један од најутицајних руководилаца у српском државном предузећу за трговину наоружањем Југоимпорт СДПР. Вучић је само заборавио да помене како је Мигати и за њега одрађивао послове и преносио новац из Јордана. Није ни поменуо како је са Јадранком Шешељ ишао код Мигатија у кућу у београдском насељу Вишњичка бања, одакле се враћао сав насмејан, пуних џепова.

У овом тренутку, тешко је проценити колико ће упозорење Американаца утицати на Вучићев однос према Шешељу. Истанчаним инстинктом, какав има сваки криминалац, Вучић се више плаши Шешеља, него комплетне опозиције, па и страних господара. Зато га, као опасног непријатеља, држи чврсто уз себе, на кратком повоцу. У тој игри, мора да га задовољи, да му обезбеди довољну количину новца и посланичких мандата, али ни то није гаранција да га Шешељ неће напасти чим осети да му се ближи пад с власти.

(Аутор је новинар)‍