19/2/2020 10:47
Online Counter

И после побуна, на власт долазе блиски сарадници одлазећих диктатора, јер демонстранти немају програм за успостављање демократске владавине

Земље Блиског истока и северне Африке после скоро десет година, усред зиме, захватио је нови талас „арапског пролећа”. У дубоком превирању су се сада нашли Либан, Ирак, Судан и Алжир, земље у којима се месецима протестује и тражи смена диктатора. Властодршци падају један за другим, али питање је да ли ће те смене довести до демократских промена, што је главни циљ демонстранта који месецима излазе на тргове Бејрута, Багдада, Алжира и Картума.

Прве анализе потврђују да после пада моћника у тим земљама у суштини све остаје по старом: диктатори одлазе, а на власт долазе њихови блиски сарадници, пошто демонстранти немају припремљене снаге за успостављање демократске владавине. Старе властодршце замењују њихови „кадрови” – родбина или блиски сарадници – који су поникли и формирали се у ауторитарном окружењу.

У Либану и Ираку и даље главну реч у политици воде најмоћније верске фракције, односно лидер Хезболаха Хасан Насралах, а у Багдаду Моктада ел Садр.

„Свргавање диктатора у арапским земљама само по себи не решава нагомилане проблеме. Опозиција мора да обезбеди демократске промене, да изађе из тог зачараног круга, што неће ићи брзо и лако”, каже познавалац прилика на Блиском истоку, професор на Универзитету Њу Хемпшир Езедин Фишер, преносе локални медији.

Многи демонстранти који протестују у Бејруту, Багдаду, Алжиру и Картуму очигледно нису извукли право наравоученије из првог таласа „арапског пролећа”, који је захватио тај део света пре десет година. После обарања Саада Харирија, Абдула Махдија, Омара ел Башира и Абделазиза Бутефлике многи не знају шта даље, пошто старе структуре из сенке грчевито настоје да очувају своје позиције и привилегије преко својих људи који су пустили дубоке корене у свим државним структурама. Демонстранти поручују да се неће задовољити „козметичким променама”, али питање је да ли они за то имају снаге.

„Арапско пролеће” је почело крајем 2010. године у Тунису, када је оборен председник Абадин бин Али, да би се касније преселило у Либију, Алжир, Египат и Сирију. Демонстранти, који су уживали подршку водећих западних и појединих заливских земаља, као и Муслиманске браће, убрзо су оборили владу Либије (Муамер Гадафи је убијен) и моћног председника Египта Хоснија Мубарака. Мимо свих процена, у Сирији се Башар ел Асад одржао на ногама, пре свега захваљујући подршци Москве и Техерана.

Збивања у Либији, а поготово Египту, потврдила су да демонстранти нису били у стању да, после пада режима, спроведу истинске системске реформе. После Мубарака у Египту је на власт дошао Мухамед Мурси, пошто га је подржала утицајна исламистичка група Муслиманска браћа, коју у неким земљама у Заливу оптужују да је терористичка организација. Армија је убрзо извела тенкове на улице и, после војног удара, на власт је дошао генерал Абдел Фатах ел Сиси, који се немилосрдно обрачунао са завереницима.

После убиства Гадафија, Либија, једна од најпросперитетнијих земља Африке, подељена је, располућена: у Триполију сада влада премијер Фајиза ел Сараџа, док исток земље, држећи седиште у Бенгазију, контролише генерал Халифа Хафтар, који прети да ће „ослободити” читаву Либију. Ни после десет година земља не може да изађе из ћорсокака у који је упала после убиства Гадафија, пошто многе земље на Западу и у региону желе да контролишу уносне токове либијске и медитеранске нафте и гаса.

Политика

Број прегледа:
hit counters free

Новости