Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. Убијена је 17. априла 1999. године, у 21.45 у свом купатилу, зграда број осам, Улица Димитрија Лазарева Раше, први спрат, Батајница.

Гелери НАТО бомбе распарчали су прозор и покидали завјесу. Милица је сједјела на ноши. Мајка Душица је, који тренутак раније, кренула да јој спреми постељу. За сан.

Тата Жарко покупио је веш са штрика и малену црвену хаљиницу са извезеним мачетом у корпи, које спава. Брат Алекса пребројао је играчке. Њену лутку смјестио је у креветић, крај јастука. Тако је Милица одлазила на починак.

Експлозија је била нагла и снажна. И, после се ништа није чуло. Осим вриска тате Жарка. Узео је Милицу у наручје. Трчао је низ степенице, а дијете му је клонуло на рукама. Улетио је у ауто и возио… возио… није се помирио да је његов малени цвијет већ отргнут из лијепе родитељске баште. Испустила је своју анђеоску душицу, без ријечи, у наручју у коме је најљепше спавала и сањала.

Само који сат раније цртала је лале, а онда је постала циљ најмоћнијег војног савеза који се тог несрећног прољећа, прије 21 годину обрушио на Србију и Црну Гору. Занијемјели су Ракићи. Занијемјели њихови пријатељи и родбина са обје стране Дрине. Тамо гдје им је завичај и Батајница, гдје су се скућили. Занемјела је, у тренутку, читава земља, у невјерици да је малена Милица, ето, “само колатерална штета”. А није била ни прва ни последња. Била је једна жртва у низу које су нанизане и које ће се низати током 78 дана бомбардовања. Душица и Жарко, после ове трагедије, обновили су породицу. Родила им се Анђела. Али су, понајвише, ћутали. У ћутању су бродили неправдом због злочина без осуде.

Враћамо време, дан после страшног злочина. Над отвореном, маленом хумком, читају опроштајно писмо васпитача из вртића у који је Милица ишла:

“Многе оптужнице исписане у овом неправедном рату вапију за правдом. Ову оптужницу потписује, својом ручицом, једно дете убијено на свом дечијем престолу, у купатилу родитељског дома. Одавде је опако и неопростиво угрожавала безбедност моћне НАТО алијансе.”

Батајничко гробље било је тога дана тијесно за сву тугу. И цијела Батајница тијесна. И Београд. И Србија.

На бијели невелики ковчег укопници су спустили свеску у којој је Милица цртала своје лале. Спустили су и бојице. И лутку коју је волела. Сви су веровали да се анђели и у рају играју. И тамо, горе, доцртавају своје започете цртеже.

Годину после, “Новости” су са својим читаоцима подигле споменик у Ташмајданском парку. Хиљаде људи, порукама и даровима, уписало се у овај белег, свевремену опомену да су дјеца најболније жртве НАТО агресије. У споменик са ликом Милице Ракић која симболизује лик 79 деце страдале у НАТО аресији, уписани су сви уморени малишани, без обзира на вјеру и нацију.