Ожалошћено братство Радовића,

Поштовани рођаци, кумови и комшије, драги пријатељи !

Дубоко ме потресла и растужила вест да се наш Киро преселио  у Вечност !

Једновремено сам обузет поносом јер сам у тешким временима пред рат, у току рата, у временима када је требало штити српски народ од повампирених усташа, џихадиста и потомака ханџар дивизије, упознао невероватне људске величине као што су Радован Караџић, Ратко Младић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Милан Бабић, Вукашин Шошкоћанин, који је опалио прву устаничку пушку у Борову Селу, Љубо Јоргић, ослободилац Куле Фазлагића, мајор Милан Тепић који је као Синђелић дигао у ваздух стотине непријатеља, Вељко Миланковић, командант Вукова са Вучјака, као и стотине других свештеника, народних првака, јунака, родољубивих интелектуалаца. Ипак, иако их све волим и поштујем, морам да кажем да је у мом памћењу и у мом срцу посебно место и посебно поштовање резервисано за мог Учитеља, за нашег Кира.

Никада нисам заборавио, а то преносим и на моју децу, на сваког мог саборца, сваком Србину који је изгубио правац, који се пољуљао, његову јасну философску поруку и поуку:

„Мирко, није лако бити Србин, али је лепо!“

Нас млађе, пре четири деценије, у време највећег титоистичког лудила, задивио је својим непоклеком после ужасних страдања и понижења којима је био изложен.

Ругао се својим џелатима хумором, достојанством и племенитошћу. Поразио их је својом добротом, својом љубављу према пониженој Отаџбини, својим познавањем и поштовањем сваке странице и сваке личности из наше славне прошлости.

Мало ко је знао тог великог мислиоца и визионара, слободно могу то да кажем : ЈЕДИНОГ СРПСКОГ ФИЛОСОФА У ПОСЛЕДЊИХ СТО ГОДИНА, мало ко је знао пажљиво да слуша његове анализе, прогнозе и сугестије.

Имао сам ту част и велико задовољство да овог голооточког мученика поведем до Русије 1994 године. Да тада први пут види тај наш братски народ и ту велику државу, односно боље рећи ту велику цивилизацију, због које је утамничен, због које је мучен и понижаван али никада сломљен.

Замислите, тада, половином деведесетих, када је Русија на коленима, Он који је први пут видео Москву, пред неколико хиљада дезоријентисаних Руса, каже :

„…Шта ви то овде причате , на шта ми то овде губимо време?! Ја сам овде дошао да видим чији је Крим, а не да слушам ове жалопојке !...“

Верујем да су га Руси тада боље слушали и на крају послушали, за разлику од многих Срба, који су га врло површно слушали и зато га никада нису упознали.

Зато нису усвајали његове поуке и поруке, него су га врло често потцењивали. Слободно могу то да кажем :

„Врло често је бацао бисере пред свиње !“

Само једном у тих четрдесет година, колико сам га познавао, видео сам га љутог, забринутог и врло тужног.

Непосредно пред битку у Борову селу, у априлу 1991. испраћао је велику групу добровољаца који су кренули из Нове Пазове да се прикључе Вукашину Шошкоћанину у одбрани села којем је претио усташки напад.

Није осетио да ће до битке доћи, па се вратио у Црну Гору јер је имао неки спор око плаца у Будви. Али дошло је до битке, славне битке и велике победе над неоусташама. Никада себи није опростио што тог дана није био са тим јунацима.

Исте године били смо заједно у Отишићу у Книнској Крајини. Обишли смо борце, однели помоћ, одвели Србе рођене у Енглеској да виде куће својих дедова.

Када смо требали да кренемо назад, Киро неће. Убеђујемо га, али не помаже. Разоружао ме је када је рекао : „ Мирко, како да идем ? Види какве су куће ( камене), као у Црној Гори пре двеста година!“

Остао је тамо пуна три месеца, а његова Боса ми то није опростила.

Док се сећам ових успомена смењују ми се сузе и осмех од задовољства што памтим те бриљантне тренутке и што могу да сведочим о величини нашег непоновљивог Кира.

Могао бих да напишем бар једну књигу од успомена, порука и поука које сам запамтио и које ћу носити у свом срцу, које ћу пренети свима у мојој околини.

Зато то пред вама и пред његовим костима и обећавам.

Дуго већ пишем једну књигу и никако да је довршим. Као пажљиви ученик и ја сам се угледао на учитеља КОЈИ ЈЕ БИО ПРОФЕСОР УСМЕНОСТИ !

Тако и ја, по узору на њега, више волим да зборим и делујем у складу са његовим поукама.

Ипак, направићу изузетак, као Помен великом учитељу, за њега и мене, у тој књизи, велики део ће бити посвећен бесмртном Живојину Киру Радовићу !

Нека је вечна Памјат и да Бог подари Рајско насеље нашем брату Киру, тамо где Праведници почивају.

(Опроштајно писмо Мирка Јовића прочитано над одром Живојина–Кира Радовића)‍