7/3/2020 8:07
Online Counter

Ја Сам Краљ

Погрешно је схватање да су све диктатуре исте. Да поставим питање. Да ли је било више достојанства, и више слободе у време владавине Наполеона Француском или оно што смо доживели и преживели у време диктатуре Јозефа Шлосера? Питање је онима који Шлсрево доба памте, знају и који су поштени да кажу истину како је тада било.

Платон када описује различите врсте владавина он не даје предност једној над другом већ описује њихове структуре. За њега није диктатура најгори облик владавине, већ демократија је гора не само од диктатуре, него од свих других врста, осим тираније. На крају, по њему, демократија порађа тиранију а не диктатура.

Шта је у питању и у чему је разлика? Разлика између Броза и Наполеона је у томе што Шлосерова диктатура није била лична, нити пак војна, већ је то била једнопартијска диктатура, заснова на бази фиктивних начела, у којој је процват доживело безакоње. Шлосер-диктатура није имала национални, као општи циљ, већ неки фиктивни интернационални, а суштински смисао је био лични. Народски то би било, да спискамо и проћердамо за време живота, а шта ће бити после нас није важно, може и потоп.

Диктатура Наполеона се базирала на љубави према нацији. Испред свега је био истакнут један циљ и идеал, национални просперитет и колективни успех. Може се рећи да је то била донекле војна диктатура. Наполеон ће завршити на Елби, а Француска после њега и захваљујући њему ће заживети и наредних скоро два столећа бити јака и пносна држава високе културе, високог поштовања и угледа. На крају да ли је становник Француз имао веће достојанство и понос у време Наполеона и касније у време Дегола или данас у време вишепартијске диктатуре Бабоблудног Макрона?

Можда незгодно поређење, пошто Бабоблуд сам од себе не зна шта говори, али све једно, када год му треба покриће, он се позива на избор већине Француза, што је тврдња ове врсте веома шкартљива. Исту мантру подмећу, и на истим основама је користе, и многи други гангстери и протуве белосветске, које су се у модерно доба, докопале, на шкертљив начин власти, укључујући и Подгоричког Мила Џукелу.

А када смо код ове нарко-положаре, направио бих једно друго поређење. Он ме по манирима подсећа на онога Луја, увек заборавим редослед, беше ли он XIV, за време револуције. Одписан од свих, изузев свог уског окружења, овај  Луј је био, толико се уживео у своју особеност и вероватно је мислио да је бесмртан, враг ће га знати шта?

„Ваше величанство побуњеници су опколили Париз.“ Обавестили су га његови ордонанси. „Ја сам краљ.“ Гласио је одговор. Дан или два дана касније пристиже нова вест. „Ваше величанство побуњеници јуришају на Бастиљу.“ Опет исти одговор. „Ја сам краљ.“ Неколико дана касније краљу раставише главу од трупа у гиљотини. Неки кажу да су му последње речи биле: „Ја сам краљ.“

Тако и овај Мило Џукела. Народ скочио на ноге, не да му да га више пљачка, али он као и Луј, мисли да је још увек краљ.

Неће он под гиљотину као Луј. Луј је срећно прошао. Џукца чека нешто горе. Њега су сви напустили осим неколико његових Џуканлија. Власт му лагано, али сигурно клизи из руку. А када потпуно остане без ње мораће негде да утекне. Где? То је тек за њега проблем.

Они из Вашингтонске мочваре који су га довели на власт, неки су помрли већ, они најмоћнији. Они слабији се грчевито боре да се одрже на власти слично као и Џукела. Те тако, он им је тренутно најмања брига. Морају да брину за себе. Бриселски гангстери исто нису у бољој позицији.

Боре се за своје столице, које су се прилично расклимале. Џукац је препуштен самом себи. Да је ован, његови заостали подментори би му дали крушац да полиже. Ипак бриселски гангстери мало више знају од Џукца. Разликују они овна од положаре, па му ту и тамо додају по неку коску да оглође. Лепа забава док не падне у руке онима којима највише дугује. Његовим препродавцима наркотике.

Е, ту онда владају друга правила. Ови не одсецају главу гиљотином. Они прво секу прсте, па ломе кости, па тек и на крају секу главу. Да мало памети има наручио би он сам гиљотину и написао тастамент да му је последња жеља, када посрне са власти да му њоме истог момента раздвоје главу од трупа. Није тело криво да због луде главе буде изложено мучењу.

Знам да ће Мило Џукела пропратити овај коментар са осмехом. Тако је урадио и Јован Мићић (спомиње га Иво Андрић у „На Дрини Ћуприја“). Када му је гатар испред порте Св. Ахилија рекао: „Господару карте кажу умријећеш од глади.“ Он му извитли два шамара, и посла га у место рођења.

Две године касније књаз Милош абдицира и утече у Беч. Мићић га не стиже тамо, него стиже завезаних руку у Сргузовац (данашњи Књажевац). И ту после четрнаест дана без хране, коју му нико ни за златнике није хтео дотурити, умре од саме глади.

Све се мења ништа вечно није. Ко не верује у ову причу нека провери зашто је књаз Милош по повратку на власт са земљом сравнио апс у Сургузовцу, изместио апсану у Забелу а Сргузовац променио у Књажевц.

Број прегледа:
hit counters free

Новости