8/2/2020 18:22
Online Counter

Реаговање Милинка Газдића на текст „Јунаци који су 1992. газили Муслимане у Пљевљима сад бране светиње“

Ако су се већ такле деведесетих година прошлог вијека, није у складу са професионалном етиком што новинарке Kаћуша Kрсмановић и Алма Садовић нијесу контактирале са главним јунаком свог текста Милинком Газдићем, чију су репутацију и углед покушале да дискредитују служећи се најперфиднијим спиновањем? Могле су у текст убацити и информацију да је тих истих деведесетих на Милинка Газдића пуцано у близини породичне куће у Пљевљима, да му је на породичну кућу бачена експлозивна направа, да су му породицу узнемиравали телефоном будећи му остарјелу мајку и „хватајући јој муштулук“ како јој је син убијен и мртав? То су превидјеле написати. Питам се зашто? Овакве радње УДБЕ никада нијесу откривене. И овакви наручени текстови исте те УДБЕ су муштулугџије за слиједеће што ће покушати да ураде, не би ли ме дисциплиновали, јер сам непријатан свједок претходног времена. Мислим да је одавно свима у Црној Гори јасно због чега се пишу овакви текстови и  услијед какве се хистерије покушавају компромитовати часни и поштени људи ове земље. Данас ја, а сјутра ко зна ко?

Kолико злобе, мржње и  цинизма исказују новинарке јасно се види у самом тексту гдје испод моје фотографије пише „Газдић на скупу СРС у Пљевљима у августу 1992“, а у „документарном филму“, на који се позивају, јасно стоји датум снимљеног скупа 16. 11.1992. године (Оснивачка скупштина СРС и предизборни скуп за изборе 1992. године). Али злонамјерним и непрофесионалним новинарима је било битно да мене повежу са догађајима из августа 1992. године и са блокадом Пљеваља. За вашу информацију тачно је да сам постао члан и предсједник Општинског одбора СРС у Пљевљима у септембру 1992. године, кад је Милика Чеко Дачевић већ боравио у Истражном затвору у Бијелом Пољу.

Истине ради, ради честитих, поштених и поносних мојих Пљевљака истичем, а то се може провјерити лако преко служби безбједности (које су и аутори овог текста који су новинари по наредби само потписали), да од када сам постао члан и предсједник Српске радикалне странке ни на једну муслиманску радњу није бачена експлозивна направа и ниједан грађанин Пљеваља није доживио непријатности од чланова СРС у Пљевљима.

Да сам толико зла нанио својим Пљевљацима и да сам позивао на било чију смрт и злочиначке ратне хајке, као што наведосте у тексту,  сигурно не бих сад шетао слободно  и уздигнуте главе по Пљевљима, за разлику од неких којима је за то потребна бројна свита и обезбјеђење?

Предложио бих новинаркама да направе анкету у Пљевљима, могу да крену од пљеваљских Муслимана и да их питају какав је човјек Милинко Газдић. Да ли је некад нешто украо, слагао, неком од њих нешто лоше лично урадио, малтретирао или не дај Боже некога злостављао? Питајте честите и часне Муслимане из Пљеваља, а моје пријатеље, код кога сам тих ратних деведесетих година био уважени гост на испраћајима дјеце у Војску, на свадбама, Бајрамима, сједећи у прочељу трпезе. Питајте представнике Одбора Исламске заједнице у Пљевљима у каквим су односима са представницима Црквеног одбора у Пљевљима, чији је члан и Милинко Газдић. Заборавили сте у свој текст убацити и фотографију која свједочи како Милинко Газдић сједи на Божић 2019. године за истим столом са представницима Исламске заједнице, а у тексту објављеном том приликом се, између осталог, каже да је „истакнута добра сарадња између двије вјерске заједнице, као и могућност заједничког дјеловања у будућим хуманитарним пројектима“.

Заборавили сте написати и да сам учествовао на ратишту 1991. године, у Херцеговини, по позиву Републике Црне Горе, када је функцију предсједника Владе вршио господин Мило Ђукановић, истовремено обављајући дужност министра војног у Влади Црне Горе! Тада нас је обилазио на ратишту у Хрватској, а касније је, поносан на своје војнике, изјављивао да је «замрзио шах због шаховнице».

Од 1997. године престао сам да се бавим политиком, а то какву сам политику тада заступао најбоље знају партијски другови данашњег предсједника Црне Горе, јер су били са мном у Радикалима – бивши предсједници општина, министри, посланици, директори многих предузећа… Само, за разлику од њих ја сам вјеровао у ставове које сам тада заступао, није ми била потребна новчана сатисфакција. Kада су се моји лични ставови и принципи почели косити са оним што је политика наметала, престао сам да се активно бавим политиком и већ 23 године нисам члан ниједне политичке партије.

У тексту ме оквалификоваше и као повампиреног духа из деведесетих, за кога су вјеровали да је побијеђен а он је и данас, како рекоше, „…на истим позицијама. Борба за српску ствар“. Ово је већ покушај морбидног хумора. Превише јефтин трик сијања новог раздора међу грађанима Црне Горе! Игра «завади па владај» више не пије воду! Kап је прелила чашу, а воду треба послужити оном ко је дехидририрао ових дана, па се зноји!

Морам нагласити да у духове не вјерујем. То је већ проблем особа склоних сујевјерју. Kакви духови њих прогањају и какве битке са духовима воде, најбоље зна њихова савјест која је уснула има 30 година. Човјеку опсједнутом духовима свашта се привиђа, па тако и умјесто мирних литија они виде лудачки покрет, а њиховим новинарима се привиђа борба за српску ствар.  Вјероватно им се онда привиђају и мед и млијеко као и благостање у мојим опљачканим Пљевљима, у којима многи становници живе од социјале, у којима су привреда и индустрија уништене, у којима  влада чамотиња изазвана сиромаштвом и одласком младих људи трбухом за крухом.

Да се примијетити да реторика поменутих новинарки обилује војном и хушкачком терминологијом, пуном мржње, а на другој страни је народ који мирно шета, са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама, и ја сам поносан што сам дио тог народа! Поносан што на литијама гледам Пљевљаке сложније него икад, дјецу, омладину, старе, Муслимане и православце! Светиње су једино што нам је преостало, и то не дамо! Данас су угрожене наше цркве, а сјутра ће на ред доћи и џамије наших суграђана, и ми Пљевљаци смо тога свјесни! Kако бранимо наше Цркве, тако ћемо бранити и џамије. И шетаћемо док даха имамо!

Kо како писао и говорио истину у овим текстовима, тако му Бог помагао, како мени тако и Вама!

Не дамо светиње!

П.С.

Пошто сам вјерујући ИСТИНЕ ради морам навести да ме је 6. 2. 2020. године, у 15 сати и 15 минута позвала телефоном новинарка Алма Садовић и саопштила да није аутор објављеног текста, већ да је њено име злоупотријебљено. Kазао сам јој да прихватам извињење под условом да све што је мени рекла напише и објави у медијима и порталима који су пренијели овај компромитујући текст, до тада сматраћу је одговорном за изношење неистина о мени, и мораће на судовима да поткријепи наведене тврдње.

Милинко Газдић, Пљевља

Уредништву дневног листа „Побједа“, Подгорица

Господо,

На основу Закона о медијима захтијевам да објавите деманти навода текста „Јунаци који су 1992. газили Муслимане у Пљевљима сад бране светиње“ који је објављен 6. фебруара 2020. године у дневном листу „Побједа“, у електронском издању „Побједе“ и на порталу „Аналитика“, на истом мјесту и у истом обиму у штампаном и електронском издању листа „Побједа“.

Број прегледа:

Новости