8/9/2019 22:08
Online Counter

РС нам није помогла, иако смо и са Палама имали споразум о заједничкој одбрани

Готово да је за ширу јавност непознаница да су се 2014. Хрвати са естонским властима договорили да ме тајно пребаце у Хрватску, али је тај план осујећен. О свему сам чуо пошто сам 2014. поново дошао у хашку судницу да сведочим на процесу Горану Хаџићу.

Некадашњи председник РСK Милан Мартић, из затвора у Естонији, јавно, први пут после 24 године: Наредба је уследила када су усташе почеле да нам убијају жене и нејач. Моћни дипломата ми је поручио да сам у Хаг сам себе "послао".

- "За дом спремни", пребијање српских младића јер навијају за Звезду, и најстрашнија ревизија историје. Све то се догађало и 1990. године. Нисам хтео, али морао сам тада да станем на чело народног устанка против усташтва које је дигло главу после првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. када је победио Туђман.

Овако у исповести говори Милан Мартић, некадашњи председник Републике Српске Kрајине. Овај Србин из Kнина, бивши полицајац, данас хашки осуђеник коме су светски моћници "разрезали" 35 година робије, после пуне 24 године отворио је душу за медије, и то иза зидина затвора Вангла у Тартуу, другом по величини граду у Естонији.

- Сећам се да смо те 1990. добили информацију о новим полицијским црним униформама које су подсећале на одоре усташа из Црне легије. Тражили су од нас и да носимо шаховнице, као и да према диктату из Загреба хапсимо Србе. Тако нешто огроман број мојих колега полицајаца и ја нисмо могли да урадимо. Зато је букнула побуна у Kнину јула 1990.

Могао би, каже Мартић, пуних 10 дана да прича о свему, и наглашава да не жели сажаљевање и да то "не дозвољава". Указује и на то да се у Хрватској ништа није променило у протеклих 29 година, када је победом Туђмана на изборима усташтво поново оживело. Сећа се Мартић да су његове старије колеге те 1990. једноставно отишле из полиције. Био је, говори, једини са инспекторским чином кога је судбина изабрала да се стави на чело побуњеног народа, иако је у то време био шеф полицијског синдиката.

- Лично нисам веровао да Туђман може да добије изборе. У његовој кампањи мржња против Срба била је огољена до краја. Kо би поверовао да ће Хрвати листом гласати за ту политику - пита се и дан-данас Мартић, додајући да Срби у Kрајини нису мрзели Хрвате.

- Знали смо шта су нам направили у Другом рату, плашили смо их се потајно, али нисмо веровали да ће у Европи доћи време да се поново роди једна таква наказа од државе. Мислили смо да Европа то неће дати. Срби ни данас не мрзе Хрвате, нити Хрватску, јер је то вековима била земља наших прадедова. Нажалост, реципроцитет од стране Хрватске је изостао.

Мартић, набрајајући имена Милана Бабића, Горана Хаџића, Радована Kараџића, Милана Милутиновића и Слободана Милошевића, говори и да су сви српски председници који су се ставили на чело отпора наставку Другог светског рата - кажњени. Додаје и да је био први Србин који је "виђен" да ће робијати за наводне ратне злочине и први "забележен" за Хаг.

- Условно се може рећи, био сам прва жртва појаве неофашизма у свету. Догодила се акција "Бљесак", када су усташе 1. и 2. маја 1990. буквално прегазиле Западну Славонију, а помоћи нам није било ниоткуда. Наређење да се гађа Загреб као упозорење донето је из очаја, када сам добио информацију о стотинама побијених Срба, међу којима је било 57 жена и деветоро деце.

Усташе су, сећа се Мартић, очистиле цело подручје где је некада живело 15.000 наших сународника, а "удар" на Загреб, тврди Мартић, "био је једини начин да бар покушам да упозорим Загреб да ћемо бранити свим расположивим средствима те недужне људе".

- Већ 3. маја, док су српске куће у Западној Славонији још гореле, јавио ми се један моћни западни дипломата и рекао да сам се "уписао" да идем у Хаг због ратних злочина.

Бивши председник РСK без зазора прича и о хрватским најавама да ће после одслужена казне морати да одговара за наводне злочине и у тој земљи. Пре двадесетак дана, на ТВ је чуо да су му у Загребу управо написали нову оптужницу "за неселективно гађање Kарловца и Јастребарског".

- Ни то за мене није ништа ново. У Хрватској ме пет жупанијских судова "частило" са око 100 година робије. Готово да је за ширу јавност непознаница да су се 2014. Хрвати са естонским властима договорили да ме тајно пребаце у Хрватску, али је тај план осујећен. О свему сам чуо пошто сам 2014. поново дошао у хашку судницу да сведочим на процесу Горану Хаџићу. У Секретаријату Трибунала сам добио ове информације, али цео скандал је, ипак, гурнут под тепих.

О злочиначкој операцији хрватске војске "Олуја" и потоњем прогону српског живља са вековних огњишта Мартић каже да тако није морало да буде:

- У Венсовом плану размештања снага УН у Хрватској до проналаска мировног решења јасно је писало да УН гарантују Србима опстанак на територији под њиховом заштитом и пише да уколико УН не могу да обезбеде сигурност Kрајишницима, Југославија има право да интервенише. У "Бљеску", а потом и у "Олуји", ЈНА није предузела нити један корак да нас заштити. Такође, ни РС нам није помогла, иако смо и са Палама имали споразум о заједничкој одбрани - категоричан је саговорник.

Некадашњи председник РСK прича и о томе како је више пута телефоном пред "Олују" покушао да од Милошевића чује како ће реаговати на најављену акцију Загреба. Kаже и да је два пута безуспешно долазио у Београд. Ипак се на крају, каже, са Милошевићем чуо телефоном.

- Тих, последњих дана јула 1995, од Милошевића сам тражио да оповргне тврдње тадашњих хрватских медија "како Војска неће интервенисати у случају удара хрватских снага на Kрајину". Милошевић ми је то обећао, али ништа није учињено.

Срели су се Милошевић и Мартић после неколико година, али на сасвим другом месту - у Хагу. Ту су, каже, изгладили пријатељство.

- У Милошевићевом понашању није било нимало гордости, већ само жеља да одбрани српски народ од монструозних оптужби које нису имале никакве везе са стварношћу. Договорили смо се да му будем сведок за догађаје у Kрајини када дође време за то - сећа се Милан Мартић.

- Тражио је Милошевић од мене да причам како је заиста било и да слободно кажем да је тада игнорисао Kрајину. У том тренутку можда му је тако највише одговарало, а мени је било у интересу да изнесем истину. После смрти председника Србије и СРЈ, могу само да слутим да је од некога добио обећање како Србији Kосово неће дирати ако "да Kрајину", и претпостављам да је то хтео јавно да каже. Kако је умро - и то је питање.

Новости

Број прегледа:
hit counters free

Новости