Тачно пре 21 годину, 9. априла 1999. године, у јеку НАТО агресије на СР Југославију, почела је битка на Кошарама. Овог пута годишњица битке, коју је време сврстало у ранг славних борби из претходних ратова, обележава се у ванредном стању, проглашеном због пандемије вируса корона.
Наравно, ратна страдања и болест макар и опасна по живот не могу се поредити, али и тада, као и сада, до изражаја долазе храброст и одлучност, самопожртвовање и снага личног примера.
Битка на Кошарама названа је по караули „Кошаре”, која се налазила на истоименом топониму на југословенско-албанској граници, „изнад” Ђаковице. Почела је офанзивом здружених снага НАТО-а, сепаратистичке ОВК и војске Албаније, копненом агресијом из ове суседне земље, чија се улога у том рату често превиђа када се помиње НАТО агресија, у то време Албанија није била чланица овог војног савеза.
Циљ непријатељских снага био је да продру дубоко у простор Косова и Метохије и потисну снаге Војске Југославије и МУП-а из јужне покрајине Србије. Непријатељ је, посебно у првим данима битке, био вишеструко надмоћнији а Војска Југославије се налазила на терену неповољном за одбрану од противника који је нападао „одозго”, са планинских врхова и из ваздушног простора у којем је НАТО имао апсолутну превласт.
Само захваљујући храбрости и непоколебљивости припадника Војске Југославије непријатељ је заустављен на самој граници, уз незнатно одступање које је било неопходно да би се избегли већи губици и обезбедила ефикаснија одбрана. У року од пар дана стигла су појачања и линије бранилаца су, упркос свему, постале непробојне. Тако је остало до краја рата 10. јуна 1999. године.
У складу са Војнотехничким споразумом потписаним код Куманова, припадници Војске Југославије су се неколико дана касније повукли са југословенско-албанске границе и подручја Косова и Метохије.
У бици на Кошарама учествовали су граничари, војници на редовном служењу војног рока и резервисти, војни специјалци... У тим борбама, које су ушле у историју, погинуло је 108 припадника тадашње Војске Југославије.