23/3/2021 9:13
Online Counter

Пише: Ненад Кецмановић

Десетог овог мјесеца Скупштина Српске посветила је посебну сједницу критичкој анализи рада високог представника Валентина Инцка и закључила да треба да оде из БиХ заједно са својом функцијом. Херцегбосанци су такође за то, а Бошњаци – ни за живу главу, иако су и сами незадовољни Инцком. Има нека тајна веза између Валентина Инцка и Бакира Изетбеговића. Није политичке, него сентименталне природе, нека врста заједничке носталгије за временом анексије.

Анализа личности и дјела Валентина Инцка током 12 година у БиХ, коју је припремила Скупштина у Бањалуци и која је смјештена је у шири контекст четвртвјековног биланса протектората, не доноси ништа ново, али прецизно и систематично сумира чињење и нечињење в. п. Валентина Инцка. Ново је да се тако документована анализа његовог антидејтонског дјеловања не може наћи нигдје на другом мјесту. ПИК и СБУН, који га постављају и који су му формално надређени, добијају од њега редовне извјештаје о лошем стању у БиХ, и то ексклузивно кривицом Српске, Срба и Додика, али се не баве питањем колико је он лично одговоран за неуспјех међународне заједнице у БиХ.

Такође, није предвиђено да и кантони, ентитети и заједнички органи БиХ понекад понешто прозборе о раду свог протектора. А Инцково чињење је већ више од деценије толико једнострано и пристрасно, лијено и рутинско да га српска страна, с Додиком на челу, пословично игнорише. Његове одлуке не објављује у Службеном гласнику и не примјењује, тако да се Инцково чињење практично не разликује од нечињења. Зато су бонска овлашћења в. п. фактички пренета на четири странца у Уставном суду БиХ.

Прави човјек на кривом месту

На Инцка би се могло примјенити духовито реторско питање једног од великих просветитеља, које отприлике гласи: „Шта би се десило ако његово краљевско величанство недјељу дана због болести не би могло да води државу, а ни његово достојанство принц престолонасљедник не би од својих обавеза стигло да га замијени, као и када његова узоритост надбискуп париски такође не би обављао своју службу? А шта би се, пак, десило ако би пекари, месари, пиљари престали да раде и само један дан? – У првом случају – ништа. У другом би у Паризу настао хаос“.

Аналогно томе, шта би се догодило ако Валентин Инцко једног дана не би дошао на посао? – Баш ништа. Нити би дошло до новог грађанског рата нити би се у заједничким органима потукли. Његова миљеница Федерација не би имала ништа мање вакцина него што их са њим има. У цјелини, Босна без њега сигурно не би била гора. Његово одсуство дуго нико не би ни примијетио, ни у Босни ни у остатку свијета, изузев службеника ОХР који би претпоставили да се задржао на једном од продужених викенда у Бечу. Нико неће да схвати да је он, напросто, прави човјек на кривом послу. Обавља немогућу мисију, и сналази се што је најбоље могуће. А то што покушава да направи јединствену Босну није његова приватна фантазија. Он, напросто, дисциплиновано слиједи инструкције.

Срби су природно љути на њега, али љути су зачудо не мање и Бошњаци. Умишљају да још живе у вријеме Петрича и Ешдауна када су бонска овлашћења била бич божији и хтјели би да се Инцко понаша као Педи. Најчудније је што су се сада на њега наљутили и у Берлину. Нијемци су, што значи и остатак ЕУ, недвосмислено показали да га ни они више не узимају за озбиљно. Поред њега живог и здравог предложили су Кристијана Шмита за новог високог представника, а да претходно нису ни поменули разрјешење старог.

Али, ако је неко помишљао да ће се због тога Инцко увриједити, огорчити, протестовати или демонстративно поднијети оставку, љуто се преварио. Може Инцко да истрпи и више, а своју дугу каријеру в. п., баш као и постдејтонска Босна свој опстанак, заснива на резултанти тројних унакрсних незадовољстава која кључају у заједничким органима у Сарајеву. У први мах, смјену је објаснио као нормалну и очекивану, да би, када се указала мала пукотина, изјавио: „Ко зна, треба гледати у кристалну куглу“. Као што је и своје чињење једнако нечињењу објашњавао, једном тиме што му је руски амабасадор у ПИК-у везао руке, а други пут што је препустио локалним снагама да се сами договоре.

Објективно, једино му се може приговорити што у цијелу игру ћораве баке није унио мало више политичке креативности, инвентивности и ризика, али то је већ ствар чиновничке дисциплине и карактера. Он се руководи максимом ако важи да онај ко ради тај и гријеши, онда важи и да онај ко ништа не ради ништа и не гријеши. Уосталом, сви претходници који су амбициозније гурали БиХ у погрешном смјеру провели су у Сарајеву у просјеку двије, а он већ до сада 12 година. Рецимо, испуњавајући једино право и обавезу која по изворном Дејтонском споразуму припада в. п. – да „охрабрује имплементацију Дејтона“ – он бјесомучно понавља фикцију о пријему БиХ у ЕУ. Ту подвалу је раскринкао још давно Педи Ешдаун у својим сјећањима на службовање у Босни:

„Наишао сам на снажан отпор Срба мојој интервенцији, па сам позвао Криса Петена у Бриселу. Стари другар је одмах схватио и сутрадан изјавио да је моја непопуларна мјера услов за чланство у ЕУ“. Но, ко је данас у БиХ још толико наиван да вјерује у флоскулу „умјесто дејтонске Босне, бриселска Босна“. Разумне амбиције локалних актера сада сежу само до нивоа претприступних фондова који би се ионако отворили да би немогућа држава преживљавала.

Инцко као Броз

Најзад, зашто упркос свему Бошњаци држе Инцка за ногу, а он се другом опире да не оде? Иако инсистирају на суверености БиХ коју негира и само постојање ОХР, иако су незадовољни конкретним в. п. због његове недјелатности, иако знају да БиХ под протекторатом не може да напредује према жељеној ЕУ, бошњачки политичари се једнако као и он сам унисоно залажу да Инцко остане. У чему је, онда, тајна веза?!

Дугим боравком у Сарајеву, Инцко је заволио овај 90 одсто муслимански град препознајући у њему бивши дио своје проширене K und K домовине. Репрезентативне аустроугарске грађевине и данас доминирју центром града: архитектонски атрактивна Вијећница у функцији Народне библиотеке налази се на анзис картама; у Правосудној палати, која излази на четири улице, смјештена су два општинска суда, Истражни затвор, Правни факултет и Ректорат Универзитета; Земаљски музеј представља најстарију институцију те врсте на Балкану. Сви ти и други објекти код Инцка буде империјалну носталгију. Не осјећа се као странац, него безмало као поражени аустријски војник из 1918, који се послије прогона Срба 1995, вратио на своје огњиште.

Себе види као западног цивилизатора који након несрећног интерегнума од стотинак година наставља балканску мисију. Шета Сарајевом ганут обновљеним симболичким обиљежјима Хабзбуршка монархије, који подсјећају како су младобосански терористи вребали просветитеља Фердинанда, а Принцип га устријелио, заједно са трудном супругом Софијом. Зна Инцко добро да су због атентата на бечког престолонасљедника револтирани муслимани разбијали српке радње широм БиХ, као и да је првим актом вишестраначког градоначелника Мухамеда Крешевљаковића већ 1990. „Принципов мост“ преименован у „Фердинандов мост“. Пред наслијеђем Хабзбуршке монархије у Сарајеву, Инцко не може бити равнодушан и неутралан. Тим прије што је, пандан сарајевској Вијећници, у Бањалуци Бански двор, који је такође знак препознавања града, саградио бан Тиса Милосављевић, кога је послао краљ Александар из Србије. Исти Карађорђевић вратио је Инцкове претке у ужу домовину.

Код Сарајлија, заузврат, углађени бечки господин Валентин буди лијепа сјећања на доба анексије када је цар Фрањо Јосип ублажио жал босанког беговата за „пустим турским“. Упркос, модернизацијској мисији, Беч у Босни није спровео аграрну реформу и задржао је беговске земљопосједе и привилегије, а на чаршију из пријестонице послао лептир кравате, балске хаљине, захер торту и сличне ђинђуве. Намјесник Калај створио је омамљујући мит о томе како муслимани нису „потурице“ него Бошњаци и темељни народ у БиХ од којег се ни до данас нису отријезнили. Забранио је ћирилицу, српске културно-просвјетне институције и све везе са Србијом, које муслиманском Сарајеву данас више сметају него у она времена доброг комшилука. У првим годинама након рата, захвални што их је Запад бомбардовањем ВРС спасао од капитулације, и одушевјени дејтонским предахом, секуларни урбани Бошњаци умислили су да су миљеници католичко-протестантског свијета.

У то име, проналазили су своје далеке породичне везе по женској линији са европском властелом. Алијини вјерници били су сви беговски потомци, а грађански невјерници сви у крвном сродству са грофицама и контесама. На страницама грађанског недјељника Слободна Босна развила се тема о раној еманципацији муслиманске жене од предмодерних адета који су је држали иза мушебека. Учесници су се надметали како је у једног нена прва скинула димије и обукла хаљину, у другог је дедо првој купио сингерицу у Бечу, у трећег је првој муж донио рецепт за торту, у четвртог отишла у Беч на школовање. Најзад их је неки сарајевски плебејац исмијао: „Није то ништа, у мене је нена прва у Босни дрмнула дупли виски са ледом“.

Алијина исламизација Босне и исламски тероризам у САД и Европи, са транзитом у вехабијским комунама, охладили су став Запада према Бошњацима, иако су тамо у бошњачко европејство ионако вјеровали само онолико колико им се повремено уклапало у шире геополитичке маневре. И тиме се могу дијелом објаснити године Инцкове аутохибернизације, али то није угасило емотивну везу цара Фрање и сарајевске раје, Беча и Башчаршије, Инцка и Бакира.

Стицајем околности, Инцка би могли да одрже у седлу „босансог кљусета“ они који су највише против њега. Одлучни да уклоне не само њега персонално него и институцију ОХР, Руси, Срби, па и Хрвати, наићи ће на отпор САД и бошњчких кантона да га замијени Шмит, те се већ на „конкурс“, тобоже спонтано, пријавио и неки Канађанин. А без консензуса о промјени, остаће све по старом. Валентиново презиме постаће општи назив за политичара који опстаје на функцији комбинацијом много нерада и не мање погрешног рада. Чак и више од тога, „инцкинизација“ или „валентинизација“ постаће метафора за постдејтонску Босну у смислу земље у којој се стално нешто бурно догађа да би све остало на „истој мети, истом одстојању“.

Ако остане, Инцко би могао да постане „доживотни и без ограничења мандата“ као онемоћали Броз. „Ако једног лијепог дана или прије“ ипак оде, не гине му титула почасног, или протектора емеритуса, по аналогији са папом Бенедиктом и реисом Мустафом Церићем. Зашто не и „Улица В. Инцка“ или бар прво мјесто на „Булевару шест високих представника“? Нагодни Бошњаци воле своје анекторе и протекторе, као што, на свој начин, и они њих. Српска опет склонија слободи и самосталности, посветила је специјално засједање скупштине Инцковим антидејтонским непочинствима, а наставе ли се, стоји у закључцима, нема намјеру да остане у Босни.

Број прегледа:
hit counters free

Новости