10/7/2019 22:54
Online Counter

Ауторка текста "Постало је ненормално рећи - желим да останем у Србији" Милица Милосављевић описала је разлоге зашто жели да остане у Србији и зашто је људи гледају чудно кад као животни план не наведе одлазак из наше земље.

Портал Српско уједињење њен ауторски текст преноси у цјелости:

"Не желиш да идеш преко? Па како? Овде ништа не ваља". Шок и неверица, што би рекли таблоиди, на лицима оних који не разумеју да, авај, своју будућност видиш у земљи у којој си се родио.

Разумем све. Иако сам рођена тих деведесетих које су нас разориле, а у основну школу ишла двехиљадитих кад смо ушли у ту транзицију. Да, јасно ми је да за добар део становништва живот у Србији представаља пуко преживљавање, животарење од данас до сутра.

Свако, јелте, иде тамо где ће му бити боље. Где ће, ако ништа друго, моћи да се осећа као човек који зна за шта ради. То је у људској природи и сасвим је јасно. Ми смо бића која теже опстанку, а многи наши су место за опстанак нашли по Бечу, Штутгарту, Сент Галену…

Али, у истој тој природи је и осуђивање, поготово онога што не разумеш. Чини ти се ненормалним, чудним, немогућим. Kако може да ти се остаје овде (где си, гле чуда, поникао!) а цела Србија иде напоље?

Kако објаснити неком да за тебе живот није само звук СМС поруке са садржином “на ваш рачун је уплаћено…” или огромна кућа у малом селу код Пожаревца у коју нико не крочи? Kако објаснити да је твој живот и та твоја породица у провинцији, недељни ручак, ценкање на пијаци са повртарима (на српском језику!), кафа са другарицама на Ади и спонтано окупљање и пиво усред недеље?

Kако објаснити неком да ниси васпитан да кукаш, него да гребеш, да се не жалиш на све око себе, него да гледаш своје двориште и да средиш тај свој микрокосмос?

Kако рећи неком да ти овде видиш неку перспективу јер су овде сви које волиш, који су те научили да не мрзиш и да се трудиш? Да верујеш. Да су твоји пријатељи овде зачели породице и боре се.

Углавном не знам како да дам неком одговоре на сва ова питања. Свесна сам да се њихово посматрање реалности у којој живе разликује од мог. Иако ни моји нису имали пара за оригинал патике, него за кинеске, и да се хлеб месио онда кад није било за пекару.

Могла сам, исто као они, своју будућност да видим напољу. Али, не видим је. Можда, у 25. години, гледам на свет наивно и кроз ружичасте наочаре. А имала сам (о, да, и то доста!) разочаравајућих искустава.

Људи су одлазили, премештали се, мешали се од кад је света и века. И наставиће. Ако желе, отићи ће. Али, има нас који бисмо да останемо. И нисмо ненормални.

Број прегледа:
hit counters free

Новости