Када је сазнао да је добио Нобелову награду за књижевност, Петер Хандке је огрнуо сако и изашао у своју редовну шетњу шумом поред куће у којој живи. Све своје мисли понео је са собом. Мобилни телефон нема, не користи мејл.

За то време, у Шавилу, у југозападном париском предграђу, телефон није престајао да звони. Иако није био ту, веза је, због туђих позива, непрестано била заузета. Сви су хтели да му честитају, подрже га, одају му почаст за награду и све оно што је преживео на путу до ње.

Коначно, после неколико сати, зачуо се глас с друге стране слушалице.

- Можемо ли да се чујемо сутра, молим вас, преуморан сам - било је прво што је изговорио нобеловац тихим и изнуреним гласом, затечен оним што се догодило, опхрван великом вешћу, али се одмах предомислио када је схватио да позив долази од српског новинара.

* Неизбежно питање: како се осећате у овом тренутку?

- Веома сам захвалан, не само због награде, већ и због моје мајке, због природе и мог рада. Фантастично је - одговорио је Хандке.

* Сматрали сте да никада нећете добити Нобелову награду, зато што сте уз Србе, али да не жалите због тога. Ипак, чудо се догодило?

- Тачно тако! Уопште нисам веровао у то. Рекао сам себи да то није могуће. Али, све се то догађа у глави. Увек очекујемо да ћемо бити кажњени. Понекад се, ипак, дешава обрнуто, као што се то догодило данас.

* Јесте ли више изненађени или срећни?

- Пре свега смирен.

* Шта сте радили када сте сазнали да сте добили Нобелову награду?

- Обавио сам своју редовну шетњу шумом!

* Је ли овом наградом Нобелов комитет постао поново оно што би требало да буде?

- Искрено, нисам је уопште очекивао. Све је изненађујуће и веома храбро, то што су урадили.

* То је и доказ да сте урадили добру ствар у свом животу?

- Нису ми потребни докази. Моје дело је ту.

* Знате ли да су Срби веома срећни због вас?

- Драго ми је! Да се не радују само због Ђоковића! - вратио се осмех уморном Хандкеу, који је, затим, са француског прешао на српски језик и поручио: - Довиђења!

Новости