21/8/2019 9:09
Online Counter

Навикли смо на причу о ратним злочинима, пошто смо се нагледали и наслушали ужасних описа разних покоља у нашим крајевима и у свету.

Гледали смо (на фотографијама и у документарним филмовима) спаљивање напалмом, немилосрдна бомбардовања, стрељања и клања, мучења и понижавања најразличитијих врста, па чак и језиве последице бачених атомских бомби на небрањене градове. Помало смо и отупели на сам израз ”ратни злочин” због толике његове употребе (и политичке злоупотребе).

Али то шта се дешавало са српским цивилима од десетог априла 1941, па следеће четири предуге, ужасне године најстрашнијих мука и напросто непојмљивог страдања у Независној Држави Хрватској (историјској наследници унутарјугословенске Бановине Хрватске) - то се не може речима описати. Ни умом разумети. Ни на прави начин и пуном снагом доживети.

Зато што је то немогуће. НЕМОГУЋЕ - АКО СТЕ ЉУДСКО БИЋЕ (није неопходно бити Србин да би се занемело пред оваквим стварима, далеко изван свега људског и нормалног, у ратовим виђеног и доживљеног).

Ја ово не говорим ни са каквом мржњом, нити жељом за осветом. Сувише је ово страшно за тако нешто.

Причам о томе, као сам са собом, у пуном разумевању оних који немају снаге да гледају ове језиве слике и призоре, нити да слушају речи и описе што вам одмах терају сузе на очи и чине да вам у тренутку позли, као да се све то вама, сада и овде, дешава, а не тамо некој дечици, женама и мушкарцима из најпакленијег дела планете у тим годинама.

Како поверовати томе да неко говори о томе да ”није никакав Хрват онај који не може својом руком да закоље српско дете или га извади из утробе”?

И да ли је ”говор мржње” ако само наведете овакве речи без конкуренције најстрашнијих нациста света - нажалост наших првих комшија, по крви Словена, после Великог рата некажњених, од кривице ослобођених и одржавотворених преко наше неописиве наивности и глупости?

Или је ипак ”говор мржње” то што је уживо изговарано по свим деловима НДХ током година најужаснијих крвавих покоља над ненаоружаним Србима, Јеврејима, Ромима?

Зашто се само Срби боје цензуре и кажњавања када се осуђују недела ондашњих нациста, дизањем руке увис заветованих Хитлеровом ”новом поретку”? Зашто и Роми и Јевреји и сви други могу да пишу о ономе што им се догађало у Другом светском рату, а Срби то не могу?

Као да ни туђа сведочења (самих усташа, па Немаца, Италијана, преживелих Срба, Јевреја и других логораша) не помажу да се макар данас слободно изговори, јаукне и изјеца ОНО СТРАШНО што се уживо догађало на нашим прецима и сународницима?!

Зар нису осуђени и забрањени нацистички адвокати и браниоци, сви они ревизионистички критичари писања о злочинима Хитлерових сарадника и саучесника у убијању читавих народа?

И зар јеврејска сведочења да је злогласни Јасеновац, хрватски конц-логор за Србе и друге непожељне житеље НДХ, био ”и гори и крвавији од Аушвица” нису довољна да својим савременим сведочењима и анализама не упутимо читав свет да по истини и правди казни и заувек осуди те мучитеље и злочинце из пакла?

Због чега само Србима није дозвољено да оплакују своје мртве, па чак ни сву ону немилосрдно побијену дечицу, која нису стигла да довољно дуго поживе да постану људи и оснују своје породице?

А знам ја и по себи колико је тешко схватити ”само једно” демонско клање, попут оног хрватско усташких снага, под вођством бившег римокатоличког калуђера, ”фра Сотоне”, дипломираног теолога Мирослава (замонашеног под именом Томислав) Филиповића, у српском селу Шарговцу, када је девојчицу Радојку Гламочанин подигао на сто и пред учитељицом и читавим разредом јој пререзао врат ножем.

Како то разумети нашим за тако нешто неприпремљеним људским умом, само нашим човечанским, ограниченим способностима схватања нечијих разлога и могућег оправдања оваквих његових ”поступака”?

Одрастао, наоружани човек, римокатолик васпитан и образован у хришћанском духу, који садистички, јавно и без трунке стида натенане коље малу девојчицу у школској учионици - без икакве њене кривице (осим што је православна Српкиња)?!

Заједно са још њих 12 усташа, он тада садистички убија педесет двоје српских малишана, бацивши их, поклане, у крвави снег школског дворишта.

Истог овог 7. фебруара хрватске усташе из околине Бањалуке (под командом ) побиће 552 Српчади млађе од 12 година, из три српска села (Дракулићи, Шарговци, Мотике)! Све њих тог истог страшног фебруарског дана 1942. године, од седам ујутро до два поподне!

А ово је филмски ”крупан план” само једног усташко-хрватског злочина, почињеног у само три омања српска села у једном једином дану!

Замислите како је тек када се тај план рашири на пуне четири године и у читаву велику земљу у којој је био дозвољен свакодневни слободан лов на Србе и Јевреје (са тридесетак нон-стоп отворених концентрационих логора смрти)!

Како тек онда све то изгледа?!!! Колико само камама проливене српске крви, колико неиздрживог бола, колико јаука и дечијих јецаја, колико извађених очију, колико исечених прстића, живо запаљене, секирама исечене, чекићима и тестерама раскомадане дечице, удављене, у киселину бачене, отроване, ослепљене...?!!!

И шта је ту ”говор мржње” и ”националне нетрпељивости”?

Њихови злочини или наш ламент над тим злочинима?

А да је тешко поверовати у то шта се тих година догађало широм ”Лијепе њихове”, то јесте скоро немогуће. Зато што нормални људи, па чак и зликовци, нису у стању да овако нешто ураде, не једном, већ скоро 1500 дана - опет, и опет, и опет, и опет, и опет, и опет... и тако у бескрај непрекинутих мука.

Сем деце, убијани су и њихови родитељи, баке и деке, српски митрополити и епископи, архимандрити и свештеници, сликари и професори, сељаци и радници, песници и државни службеници, бебе и старци... бесомучно и као на траци, свим могућим оруђима (штедели су метке на Србима).

Ни скори, предвидљиви крај рата није утицао на ове језиве егзекуторе, који свој кољачки и џелатски ”посао” настављају све до самог краја рата, до средине маја 1945-те.

Јер њих није мотивисала идеолошка борба две групације земаља на супротстављеним странама у светском рату, већ ђаволска потреба да садистички сладострасно побију сваког свог суграђанина српског (и нехрватског) порекла на тлу НДХ.

У томе су се разликовали од свих других учесника у реализацији такозваног ”Коначног решења”: у томе што су уживали и у процесу убијања, не само у у смањењу броја побијених у редовима омрзнутих им народа и раса.

Тешко је то схватити, посебно након толико година, а без претходних предрадњи и припреме у прихватању овако нечега.

У СФРЈ је било лукаво и лицемерно забрањено ”уносити мржњу међу југословенске народе” и ”нарушавати тиме братство и јединство” (засновано на лажима и идеолошком прикривању почињених огромних злочина хрватског над српским народом).

Па и сада је тешко проговорити понешто на ову тему, ако, истовремено, не кренемо у тражење пропорционалних злочина ”на другој страни”.

Као да су ствари тако геометријски симетричне, у ономе што се заиста догађало током ове четири године иживљавања читаве једне државе над делом својих обесправљених грађана).

Ништа није онако како су нас учили о ”фашистичким злочинама” над ”грађанима свих наших народа и народности”, већ су и злочинци и њихове невине жртве имали и имају своја конкретна имена и народност. Као у Немачкој или Аустрији.

Зато полако, али праведно и неумољиво у правцу ослобађању српског народа ИСТИНОМ, ИСТИНОМ И САМО ИСТИНОМ. Док се ствари не покажу у свој својој страхотној очигледности пред нама и пред очима читавог света.

А на потомцима и сународницима наших џелата је да сами одлуче хоће ли и даље истрајавати на лажима и нељудском цинизму (док проглашавају своје жртве - ”џелатима”) или ће кренути, путем покајања и саосећања, ка истини о Јури Францетићу, Рафаелу Бобану, Анти Павелићу, ”Црној легији”, ”Ханџар дивизији”, ”усташким расовима”, Јастребарском и Јасеновцу.

Избор је на њима.

Свако има право да изабере између увек исцељујуће (иако болне) истине и безумне и фаталне лажи.

Број прегледа:
hit counters free

Новости