Појам идентитета је веома важна ствар у нашим животима, јер нас одређује и према назад и према напред, стварајући од нас златну карику непроцењиве важности за везу прошлости са будућношћу.

Не могу ”преци” да нам то и буду (јер их нико тако неће доживљавати) ако не делимо идентичне идеале са њима, баш као ни ”потомци”, у том случају трагичног напуштања сопствених животних ставова и уверења.

Јер и једна и друга категорија (и наших претходника и наследника) могу да постоје само у слободно прихваћеном временском луку, унутар националног и верског идентитета, у блиском и животворном додиру са вечном свевременошћу (или, ако више волите: традицијом).

Тако да осипање броја и квалитета оних који са нама деле отаџбински, светосавски народни идентитет представља стрмоглаву стазу у пропаст свега оног што је вековима представљало српски народ (у пуном и суштинском смислу речи).

Није ствар само у онима који постају директни и бестидни изроди и са страшћу ударају на све оно што би требало да им буде блиско и свето, већ и у онима, много бројнијима, који су одустали од заветних правила и неписаних закона аутентичног српског постојања у историји.

Ако је постојала велика и стварна сличност између Срба из времена Светог Саве и оних који су на својим плећима, својим ранама и крвљу изнели пробој Солунског фронта, у распону од пуних седам векова - како је могуће да смо се у међувремену, током последњих сто година, толико променило да се стално питамо ”шта је то српство” и ”ко су Срби”, као да то више не схватамо и не разумемо по срећном аутоматизму наше епске јуначке традиције и светосавско-православног Предања.

Свети Кнез Лазар и, рецимо, војвода Живојин Мишић се не разликују ни у чему важном, сем у одећи коју су носили и свакодневним обичајима њихове свакодневице. Све друго је потпуно исто, истим идеалима и Заветима уоквирено, као да су савременици (јер и јесу духовни савременици у непролазној вечности).

И онда су се, наједанпут, после Првог светског рата, појавили неки хибридни, непотпуни и унутрашњим бићем расцепљени Срби, помереног националног идентитета из ”српства” у такозвано ”југословенство”.

Истог тренутка се десила ужасна имплозија, унутрашња експлозија смисла (претвореног у бесмисао) читавог српског постојања.

Јер израз ”наши јунаци” од тог тренутка у себе укључује не само Милоша Обилића и мајора Гавриловића, Старину Новака и Стевана Синђелића, Вука Мандушића и хајдук-Вељка, већ и ликове попут Матије Губца, Крсте Франкопана, краља Томислава, Велог Јоже... и ко зна све какве чича-Глише из магловите митологије нама суседних и (мало је рећи) ненаклоњених народа).

Од тада су и Мирослав (Фриц) Крлежа, и Едвард Кардељ, и латиница, и латинска лукавост, и ватикански утицаји, и национална уравниловка (а искључиво на српску штету), и усташе & четници - политикантски помешани у једну те исту мутну кашу, непрепознатљиву и апсолутно бесмислену из наше отаџбинске преспективе.

Новокомпонованим (југословенским) мешањем лажи и истине; православља, римокатоличанства и атеизма; Светих Ратника и обичних кољача; правих и измишљених владар и историјских личности... само се оснажује лаж и неаутентичност свега овако испреплетеног. Јер је ма који проценат лажи убачен у истину - опет и једино лаж.

Таква је метафизичка математика целовите истине, немилосрдна према ма каквим покушајима фалсификовања историје и мешетарења с тим у вези.

Када смо престали да будемо СВЕТОСАВСКИ и СВЕТОЛАЗАРЕВСКИ СРБИ, одричући се саме суштине нашег дотадашњег постојања у историји, више нисмо били оно чиме смо се до тада с правом поносили.

Постали смо својеврсно ”нико и ништа”, део апстрактног ”јужнословенског” мозаика са међусобно неуклопивим ”пазлама”, насилно и вештачки спојени са људима, идејама и веровањима не само другачијим, већ САСВИМ СУПРОТНИМ оним нашим, родним и блиским.

Постали смо ”трећи пол”, ни мушко, ни женско. Нашминкани национални трансвестити на почетку сопственог изобличавања и изумирања, једне несхватљиве (политички засноване) декаденције и дегенерације о којој тако уверљиво и застрашујуће прецизно пише наш истински пријатељ, Арчибалд Рајс у својој посланици ”Чујте, Срби!”.

Он ту систематски описује, тачку по тачку, све оне ужасне промене које су с нама се догодиле (а на његове очи) у тих неколико година између пробоја Солунског фронта и првих година постојања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенство нам је фатално деконструисало националну идеју и заувек обезличило органски облик идентитетске припадности, отварајући стравичну могућност да наши непријатељи (свих врста) постану уопште прихватљиви као саборци, суграђани и, ускоро, наше вође (попут Ј. Б. Тита).

То да бивши аустроугарски војник у биткама са Србима на Церу постане српски вишедеценијски председник и маршал не би било могуће, уз све притиске, да није пре тога створена опасна идеја да су Срби, Хрвати, Словенсци... наводно једно те исто, део ”нашег народа”.

То је још једна од безброј језивих, прескупих цена овакве несхватљиве одлуке од првог децембра 1918-те, када је тихим државним ударом српски регент заправо срушио самог себе и онда се опет поставио на власт, али овог пута - не на српски, већ на српско-хрватско-словеначки (а после и само југословенски) трон. Југословенска револуција нас је одвела далеко од поузданог курса светосасве матице и са српског пута нас гурнула у беспуће ”сналажења” (уз недопустиве компромисе) са нама непријатељском цивилизацијом и њеним хрватско-словеначким представницима.

Толика цена датих ствари за ма шта заузврат добијено није ни логична, ни разумљива, ни нормална.

А дало се много - низашта, добило једно велико ништа за све оно поклоњено, опроштено и великодушно заборављено.

У сигурно најбољој ситуацији наше целокупне историје, ми, као део победничке коалиције, у загрљај прихватамо (као идиоти) своје крвне непријатеље, стављајући србофобну змију отровницу у наш окрвављени ратни шињел, на своје изранављене груди. Француски председник Жорж Клемансо - на Версајској конференцији, где су се делиле територије побеђених непријатеља - у чуђењу вапи према посланству својих српских савезника: зашто су им хрватски интереси важнији од њихових сопствених, а питање Ријеке битније од оног везаног за Скадар?

Али ”наше посланство” предводи искусни хрватски политикант (некадашњи старчевићевац) Анте Трумбић, као ПРВИ МИНИСТАР СПОЉНИХ ПОСЛОВА новоуспостављене државе и читава ствар брзо одлази ad acta и у заборав.

Та провидна лаж да се наводно ”није могло другачије”, да су ”сви били за југословенско уједињење”, да би, иначе, ”силом то исто оставрили” (еј, силом, а над победничком војском, коју су једва зауставили наш регент и српска Врховна команда у сред већ освојене Бугарске, у пола Мађарске и пред аустријским Алпима) је нешто што се и данас понавља и крекеће, као нешто тобоже ”изван сваке сумње”.

Ниједан савезнички војник не би никада испалио метак у правцу припадника славне српске војске у том часу, а посебно не због некаквих Хрвата и других припадника непријатељских, до ногу потучених снага.

То је једина права истина по овом питању, мађионичарски измишљеном и премонтираном, да би оправдало све домаће учеснике у велеиздаји српског народа и наше светосавске Србије.

А југословенство, као измењени и умањени, обезличени и новокомпоновани идентитет некадашњих Срба, довело је, постепено, и до развијања апатридског и тотално расрбљеног и обезбоженог става истоименог југословенског, овог пута титоистичког модела.

Ту је верност ”маршалу Титу” убрзо заменила све остале оданости и привржености некадашњих Срба.

Пошто су одбацили Светог Саву и Светог Кнеза Лазара, па и свог југословенског краља и ту малецну (дводеценијску) традицију, наши југословенски полусународници (српског порекла, али не и становишта) су са мање или више ентузијазма ипак прихватили за свог вожда - непријатељског војника из Саркотићеве злогласне ”Вражје дивизије” са самог почетка рата аустро-угарско-хрватске коалиције против Срба.

Непријатељски војник и део ратно-злочиначке, туђинске војне формације је тако постао наследник Карађорђа и кнеза Милоша.

Југословенски стрмоглав је добио нове форме, све луђе и грозније, ”напредујућу” унатрашке све до данас.

Југословенство је, запамтите, вирус који уништава одбрамбену и логичку моћ трезвеног става израслог из српске идеје.

И овако ослабљене и дезоријентисане нас је лако покорити, завадити и коначно уништити.

Ко то не разуме (данас, после свега проживљеног и претрпљеног) или је обичан идиот или, као прави изрод, ради за српске непријатеље.

P. S.

А то колико су наши западни савезници заиста ”хтели стварање Југославије по сваку цену, а не Велике Србије” најбоље сведочи инсистирање Француске да на Версај из Београда дођу ПРЕДСТАВНИЦИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (која тада увелико већ није постојала), као њихове ратне савезнице, а не некаквог новоформираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, па је Анте Трумбић морао да крене на ову мировну конференцију као министар спољних послова и представник тада већ непостојеће, упокојене Краљевине Србије! Као шеф српске дипломатије, али, нажалост, делујући искључиво у хрватску и словеначку корист.

Толико о наводном инсистирању наших савезника на једино југословенском путу.

Све лаж до лажи, а само зато да би Срби остали вечно успавани оваквим пропагандним измишљотинама.