Податак о 58.000 новооболелих од малигних болести који је обелоданила Даница Грујичић узнемирио је јавност, али и упозорио на размере овог проблема.

Професорка Даница Грујичић је, гостујући у Дневнику РТС-а, рекла да је неопходно да имамо ажурније податке и да је званични податак, од 35.000 новооболелих од рака годишње, још из 2015. године!

Још једном је указала и на потребу да Институт за онкологију добије нову, већу зграду.

Незванични подаци које је недавно обелоданила показују да је у Србији током 2018. године од малигних болести оболело 58.000 особа, а подаци су добијени једноставним упоређивањем матичних бројева, објашњава за РТС професорка Грујичић, додавши да су подаци добијени са сервера, анализом података Интегрисаног здравственог информационог система.

Институт за онкологију и радиологију Србије ИЗИС користи од фебруара 2017. године.

"Мој захтев је био једноставан, да се упореде матични бројеви различитих пацијената и да се види колико је то пацијента било 2018. којих није било 2017. године. Испоставила се цифра од преко 58.000", објашњава професорка Грујучић.

Још један податак који упозорава да од преко 166.000 пацијената којих је било 2017. године, њих 50.000 више нема у евиденцији у 2018. години.

"Зашто је то важно? Сви ми који се бавимо онкологијом знамо да онколошки пацијент бар једном годишње мора да дође на преглед", указује Грујичећева.

Тешко је, међутим, установити да ли се та разлика од педесетак хиљада односи искључиво на пацијенте који су у међувремену преминули или су занемарили лечење.

"Потребно је да се направи једна добра анализа. Међутим, на крају 2019. године ми немамо податке Регистра за рак из 2016!", указује професорка Грујичић.

Податак Института "Батут" да годишње од рака у Србији просечно оболи 35.000 људи је још из 2014. године. Већ подаци из 2015. показују да је реч о више од 38.000.

"Да ли заиста у данашње време компјутера и програма нама треба три године да изанализирамо једну годину?! Ја само желим да институције брже и боље раде свој посао", поручује директорка Института за онкологију и радиологију.

ИЗИС је једини начин да се види шта се дешава у целој земљи.

"То су осигураници Фонда, то су наши држављани, то су они људи који се лече преко Фонда. Да ли их има који су се лечили у приватним клиникама? Не верујем, ако је било који пацијент морао да прође радиотерапију, он је морао доћи у терцијарну здравствену установу", објашњава професорка Грујичић.

У Институту се дневно на осам апарата зрачи 450 пацијената.

"Kад кажемо нашу цифру, ови из Европе кажу да треба да дођу код нас да виде како се ради радиотерапија", наглашава директорка Института.

Професорка Грујичић је небројено пута указивала да утицај животне средина и последице бомбардовања по здравље грађана Србије. Због тога сматра да би питање животне средине требало да буде у надлежности и Министарства здравља.

"Нама директно од животне средине зависи колико ћемо бити здрави, ако говоримо о превенцији. А превенција сада постаје све важнија - правовремено откривање тумора. Имате тумора код којих нема превенције, али имате масу оних локализација где можете на време да откријете тумор и да се пацијент излечи. Ако хоћемо тако, по мом дубоком убеђењу, Mинистарство здравља и животне средине мора да буде једно и апсолутно да раде као једно тело", поручује Грујичићева.

Залагањем запослених у Институту, више се не чека на прегледе и операције. Због просторног ограничења, на хемиотерапију се чека месец дана. Због кварења апарата за зрачење који раде у три смене, на радиотерапију се чека око два месеца.

Упркос свим проблемима, на Институту се придржавају доказаних протокола, наглашава професорка Грујичић и истиче да се све постиже великим трудом лекара и сестара.

"Морамо се трудити да имамо најсавременију опрему, просторне услове који су једноставно неопходни да би се ти људи лечили онако како треба. Имамо за сада разумевање Министарства здравља и, надамо се, Kанцеларије за јавна улагања да се направи нова зграда на на новом месту, по свим принципима 21. века", поручила је професорка Грујичић.

Процена је да ће за две године малигне болести постати најбројнија хронична обољења.

Професорка Грујичић, међутим, наглашава да циљ онкологије и јесте да се рак, уколико га није могуће потпуно излечити, преведе у хронично обољење које се контролише лековима и са којим пацијент може да живи.