22/11/2019 22:36
Online Counter

Навешћемо овде само неколико примера чудесних исцељења молитвама и благодатним дејством Св. Нектарија, која показују да Божја љубав није заборавила ни ово наше поколење „неверно и покварено“, и да Бог заиста и увек жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине.

Прво чудо се десило оног дана када се Свети упокојио: неко је случајно ставио његов џемпер на кревет болесника покрај њега, парализованог у доњем делу тела, и тај болесник оног момента доби исцељење.

После пак Светитељевог упокојења, године 1922., доведоше родитељи из села Кокла у манастир Свете Тројице своју болесну ћерку, која се звала Константина Макри. Девојку је љуто мучио нечисти дух. После неколико дана боравка поред гроба Светог Нектарија, уз многе и топле молитве, девојка потпуно оздрави. Осетивши на самој себи толику силу светиње, девојка се реши да остане у манастиру за свагда. To и уради: прими монашки чин и посвети свој живот Богу са новим именом Кекилија. Слично чудо се деси и 1925. године, над једном девојком родом из Астипалеје, која мучена нечистим духом би такође исцељена на гробу Светога и остаде у манастиру као монахиња Митродора.

У месту пак Ханија на Криту разболи се од опаке болести менингитиса (1952. године) Ираклије Мавраки, дечко од шест година, који беше тек пошао у први разред основне школе. Домаћи одмах позваше лекара Константина Хиотакиса, који прегледавши дете утврди да се ради о туберкулозном менингитису најтеже врсте и да детету нема спаса. На молбу тетке малога, Стеле Мавраки, лекар даде рецепт за лекове, просто ради утехе несрећних родитеља, иако је он очекивао смрт детета за кратко време. Тетка Стела крену да купи лекове, али се у путу предомисли и сврати у кућу својих познаника који су имали икону Св. Нектарија, о коме се као светитељу баш у то време почело да прича на Криту. Док их је она молила да јој даду икону Св. Нектарија, дете изненада викну своју бабу и мајку, и рече им: „He плачите, оздравићу. To ми је рекао Св. Нектарије“. На њихово питање: кад и како? – дете одговори: „Дође Светитељ, један старац са дугом брадом, помилова ме по лицу и рече ми: „Реци баки твојој и мами да не плачу. Ја ћу те учинити здравим, не верујте лекару…“ У међувремену стиже и његова тетка са иконом Светога и са леком. Пре него што уђе у собу детињу и пре него што ико примети њен долазак, мали повика: „Доноси ми тетка Св. Нектарија“ Тетка ушавши, прекрсти дете и стави му икону у недра. Дете пак, које до тог момента беше парализовано, покрену лагано руке и пригрли икону Светитељеву, и наклонивши главу на деону страну као да паде у летаргично стање. Његови домаћи га пустише да мирује и читаху молебан Светоме. После два сата, дете дође себи и рече: „Добро сам“. У том стиже поново и лекар и нађе да је детету боље, што му рекоше и присутни а и само дете потврди. Лекар ипак отворено рече да је то побољшање само побољшање пред смрт. Но здравље детиње се у току идућих дана толико побољша да осмог дана лекар признаде: „Ја сам овде више непотребан“, додавши притом да је само чудо могло да учини тако нешто. И заиста, то чудо и беше учинио Светитељ Божји Нектарије Чудотворац.

После Ускрса 1956. године посети манастир Св. Тројице на Егини капетан парног брода „Коринтија“, Јован Кријарис, са супругом и морнарима брода. Они приложише златну макету свога брода, испричавши следећи догађај: Речени парни брод је пловио марта месеца 1956. године у Италијанским водама и у току пловидбе удари на подводну стену. Рупа на броду од удара беше толико велика да је претио сигурни бродолом. Капетан, видевши да броду нема спаса и да прети опасност да се сви потопе, завапи са дубоком вером Св. Нектарију тражећи помоћ од њега. Светитељ му се јави и, умиривши га руком да се не боји јер им се неће ништа десити, обећа им брзу помоћ. И заиста, брод и сви на броду бише као чудом спасени и стигоше у најближе италијанско пристаниште, благодарећи Богу и Његовом Светитељу.

Магдалина Вувулика из Флорине (Македонија) оболе од рака. У току две године постајала је све мршавија; затим у последње време доби и сталну температуру и пожуте, живећи само на лековима. На крају, почеше и страшни болови да је муче. Добијала је инјекције за умирење, паде у кревет, и сви очекиваху њену смрт. Њен син Сократ, изгубивши сваку другу наду, прибеже молитви и 6. септембра 1966. године стиже у манастир на гроб Св. Нектарија, своју последњу у Богу узданицу. Док се молио на гробу, прича он, чуо је као кораке и певање. У уторак после свете Литургије, баш у моменту кад је он био на гробу и молио се за своју мајку, мајка оздрави. To јутро болови јој беху постали неподношљиви и у једном моменту, како су сину причали кад се вратио кући, жутица поче нагло да нестаје, температура да опада а болови да ишчезавају. Отада па до данас, прича благодарни син, мајка стално пије помало од уља донетог са гроба Светога Нектарија, крепећи тиме своју немоћ и благодарећи Светитеља Божјег и Чудотворца.

Други сличан случај се догоди нешто раније. Наиме, девојка нека по имену Димитра Георгара из Пиреја поче да обољева од ока 1949. године. Једно њено око поче да се помера из очне дупље. После лекарских снимања и испитивања нађе се да иза њега постоји израслина и девојка би подвргнута тешкој и неуобичајеној операцији и израслина извађена. Но после микроскопског испитивања извађене израслине утврди се да се ради о раку. На питање њене мајке шта да ради, лекари јој дадоше савет да је води на клинику за рак, да јој се извади око и да јој се одреже један део кости на лицу, па да се подвргне зрачењу. немајући ни сами они много наде на успех. Мајка, видећи да су наде у лекарску помоћ незнатне и не желећи да унакази лице свога детета, реши се да препусти све вољи Божјој. За Св. Нектарија једва беху чули. Постаде им познатији кад се он сам јави њиховој комшиници и рече јој да им каже да узму девојку и да је поведу у манастир на Егину. Они то и урадише са болом у души и са сузама. Када су стигли у манастир, оду одмах на гроб Светога и одрже молебан за оздрављење, па онда помажу њено болесно око уљем из кандила са гроба. Пошто је већ било касно, повуку се у гостионицу да се одморе. Ноћу пак, док је ћерка спавала, јави јој се Светитељ, благослови је и рече јој да јој није ништа и да може ићи кући, јер је оздравила. Тако заиста и би. После две године јави им се доцент Јовановић који је учествовао у операцији, интересујући се да ли је жива. Кад су му рекли да се она осећа потпуно здравом и да нема никаквих тешкоћа са оком, он изрази жељу да је види. Видевши је заиста здраву, зачуди се и рече: оно што је људима немогуће, могуће је Богу.

И један наш српски свештеник по имену Т. М., који живи и служи у Немачкој, оболевши од рака пре две године, отиде на поклоњење моштима Св. Нектарија и од тада оздрави, тако да је од тада дубоко уверен да му је Св. Нектарије даровао спас од ове опаке болести. Постоје и други примери благодатног присуства и чудотворног дејства и у нашим крајевима овог великог Божјег Светитеља наших дана.

Ho ко ће набројати безбројна чудеса овог новојављеног Чудотворца Божјег? Наведосмо само нека од њих, као доказ и очевидно сведочанство да је жив Бог наш и вечно диван у светима Својим. Свети Нектарије не само што лечи људе од душевних и телесних болести, него и препорађа безбројне душе: својим светим примером и угледањем на њега, својим доброчинствима до смрти и после смрти, и чудним сабирањем безбројних душа око свога светога гроба, у јединство вере и љубави, у јединство Духа Светога. Препорађа их и многобројним својим душекорисним списима и књигама које је написао, као што су: О Цркви, о Светим Тајнама, о правом и лажном образовању, о познању себе, о Часном Крсту, о бесмртности душе, о хришћанском моралу; затим списима о Васељенским Саборима и о узроцима шизме између Истока и Запада, итд. Поставши тако савремени Отац Цркве и сабирајући народ избрани око гроба свога, Св. Нектарије га призива да заједно са њим и свима Светима непрестано пева трисвету песму Животворној Тројици. Њој је он служио у све дане живота свога; Њој је посветио и манастир свој и душу своју и духовна чеда своја. Тој истој Животворној Тројици, истинитом Богу нашем, дивноме у Светима Својим, поклањамо се и ми грешни, славећи и прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. To je мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер Је он био и учени богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа“ (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).

Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим“. Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу“ (књига I, стр. 68-69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца“ (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве“ (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење“ (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).

„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)“ (књига I, стр. 93-94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159-172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере“ (књ. I, 173).

Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над Црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани „Дар Константинов“, „Псевдоисидорове декреталије“ и „Грацијанови декрети“, све из каснијег времена (из. 8-9. и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влаШћу) која му долази од дарова и повластица датих му од императора“! (књига I, 199-200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата“ (књ. II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока“ (књ. I, 69).

Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених“! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, „центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити“, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих“ (књига II, 224).

Епархија рашко — призренска у егзилу

Број прегледа:
hit counters free

Новости