18/9/2022 16:26
Online Counter

Ово сведочење забележио је војник по имену Роман, који га је предао војном свештенику – јереју Виктору Гужви, из Новосибирске епархије.

Чудо

„Када смо дошли до „ленте“ (фронта, линије сукоба), свако јутро и вече читао сам 26., 50., и 90. псалм, те молитву Богородици. Када смо први пут, у маршу, потпали под минобацачку паљбу, мине су падале наближе управо нашим колима, али су она зачудо остала неоштећена, за разлику од осталих која су била исјечена крхотинама. А када смо упадали у „укронатовску“ зону, ишли смо нашироко (крхотина могу да лете и до 200м). Испоставило се да они, приликом минирања, нису извукли антене-сензоре до краја, па мине нису ни експлодирале.

Кренули смо на нове положаје – помолио сам се и покропио све светом водом. На путу смо налетили на двије мине, које су одмах испод мене експлодирале. Штавише, мине на путу су постављене тако да су од детонације прве двије уз пут, с десна, морале да активирају четири противтенковске с лијева. Другим ријечима, нисмо требали бити исцјепкани, већ разнијети у парампарчад.

Изненађујуће, муниција се није детонирала, иако смо возили муницију крупног калибра. „Пужеви“ (округли магазин) АБГа (аутоматски бацач граната) су се надували као лопте. Кутије ПТВРа (противтенковска вођена ракета) поцијепала се тако да су ракете голе стршиле, али нису експлодирале. Противпанцирна муниција из „Утјоса“ (митраљез великог калибра) — само су два комада пукла из 15 кутија. Гранате у осам кутија се нису детонирале.

Када су изашли из аутомобила и стали, од 24 особе, само су четири биле на ногама, а остали „три стотине“ (рањени). „Укронатовци“ су нас напали поново из минобацача да би нас докусурили, али нас је опет Господ избавио-никога није паљба погодила, ранила, нити погодила аутомобил са муницијом, иначе би нас то све растргало.

Увече је дошао оклоп (оклопни транспортер) – узео је четири најтежа човјека. Остали су, чекајући мрак, прошли кроз минско поље пјешке неких 2.5-3 км, иако су многи имали сломљене ноге. Ишао сам први и молио се Светом Николи да нас спаси. Молио сам се шапатом, јер је непријатељ у близини, мада су ми саборци казали да су ме чули како се молим. Још увијек ми није јасно како?

Довукљали смо се на сломљеним удовима до нашег „секрета“ (тајно скровиште), увукли се у неку отворену собу и чекали јутро. И са првим зрацима сунца, Свети Никола ме је гледао са велике иконе, испред мене, коме сам се молио и коме сам дошао.

У капели

Ујутро је „укронатовски“ дрон кружио изнад капеле, коригујући паљбу минобацача. И опет Господ избавља: мине су падале поред нас, али од наших нико није био повређен, а ни капела. Када је „Камаз“ дошао по нас, Украјинци су поново почели да бацају мине док су се рањеници утоваривали. Но, сви смо преживјели. То је чудо које је Господ учинио.“

Извор: Васељенска и Јелена А. Осипова, предсједник Друштва руско-српског пријатељства (из Москве)

Превод: Димитрије Д. Чвокић

Број прегледа:
hit counters free

Новости