13/4/2021 11:13
Online Counter
Пише: Бошко Јакшић

Односи Америке и Русије „дотакли су дно”, оцена је шефа руске дипломатије која потврђује дубину тектонских померања на геополитичкој плочи света уносећи неспокој у међународну заједницу.

Од уласка у Белу кућу Џо Бајден је стреле свог армираног либерализма усмерио према Москви доприносећи да односи са Русијом доспеју на најнижи ниво од пада Берлинског зида. При том не жури да поправи везе са Кином којe су најгоре од успостављања дипломатских односа 1979.

Посткомунистичка Русија свакако није демократија, али ни претња америчким интересима какву је некада представљао СССР. Зашто је онда амерички председник у првом интервјуу 2021. имао потребу да се сложи са констатацијом да је Владимир Путин „убица”?

Борбени приступ шефа Беле куће охладио је надања аналитичара да ће доласком нове администрације бити успостављени продуктивни радни односи. Уместо тога, у негативној атмосфери се утврђују позиције на колизионом курсу и наставља размена баража међусобних оптужби за неприхватање обнове замрзнутог дијалога.

У Думи су се чуле поруке да Американци „једино могу да разумеју језик силе”, али утисак је да Москва нуди више помирљивих иницијатива. Вашингтон је глатко одбацио Путинову понуду за телефонски разговор са Бајденом како би се спустила тензија створена сасвим недипломатском изјавом америчког председника.

Шеф Кремља је, пре „додиривања дна”, упозоравао на могућност „неповратног погоршања односа” пошто „ни Путин ни било ко из руског вођства неће допустити Америци или било ком другом да са нама разговара на тај начин”, како каже званични говорник Дмитриј Песков.

Оштрина према Русији је у контрасту са приступом Доналда Трампа који је избегавао директну конфронтацију и о Путину често говорио повољно. Бајден је међутим уверен да је шеф Кремља ауторизовао хакерске нападе и илегална уплитања у америчке изборе на страни Трампа.

Иако оптужбе о мешању нису ништа ново у пракси њихових односа – Борис Јељцин тешко да би 1996. био изабран без помоћи Била Клинтона – Бајден прети да ће Русија „морати да плати” за своје грехе.

Чак тројица америчких председника су се од анексије Крима 2014. ослањала на трговинске рестрикције за више од 700 руских компанија међу којима су „Газпром”, „Росњефт” и Спер банка, и забране путовања и замрзавање рачуна појединцима, укључујући Путинове блиске сараднике.

Био је то одговор на руске „малигне активности широм света” а Бајден их је у марту допунио санкцијама према компанијама које учествују у градњи гасовода „Северни ток” и санкцијама због покушаја тровања руског опозиционог лидера Алексеја Наваљног. Биће и „других оруђа”, наговештава Бела кућа.

Колико су ове мере ефикасне предмет је дебата. Притисак на Русију „апсолутно нема шанси да успе”, поручује Сергеј Лавров. Многи се слажу у оцени да санкције имају релативно скроман учинак по руску економију, али веома негативно политичко дејство.

Бајден је људска права вратио међу приоритете спољне политике, па не изненађује оштрина новог извештаја Стејт департмента о кршењу људских права у Русији који је допуњен директном интервенцијом државног секретара Ентонија Блинкена и његовог тима. Москва се оптужује за нападе на „политичке дисиденте и мирне демонстранте” и за раширену званичну корупцију.

Бајден би да по Европи смањи утицаје са истока. Британија је за сада једина која је Русију именовала као свог „непријатеља број 1”, док ЕУ има своје интересе: руске енергенте и трговину са Кином. Друго је питање да ли ће унија задржати „стратешку аутономију” или ће поклекнути под притисцима САД и припремити се за Блинкеново „дугорочно стратешко надметање”.

Надметање? Око чега?

За колективну одбрану либералне демократије, гласи одговор који подстиче поборнике идеја да Путин мора да се сруши и да Америка мора да ради на промени система у Кини.

Проблематичне су оцене о нужном повратку опасног надметања. За почетак, нема речи о повратку, јер ривалства никада и нису престајала. Пре ће бити да Бајденово инсистирање на конфронтацији подсећа на сан о повратку на период од три деценије после хладног рата када су САД предводиле униполарни свет – којег више нема. Жеља за сучељавањем је посредно признање да Америка пред собом има силе у успону које није у стању да обузда.

Уместо прихватања реалности ривалства са „онима који покушавају да преиспитају кључне аспекте међународног поретка”, стратегија ослоњена на конфронтацију прети да се претвори у надметање које је само себи циљ. Отуда фиксација Русијом и Кином која маскира озбиљну расправу о међународном систему и улози Америке у њему.

Вашингтонска политичка заједница изгледа да је уверена да се ствара опасан свет у коме су САД обавезне да спрече пројектовану агресију Русије и Кине. Ризик је да се униште деценије детанта и да две источне земље прихвате конфронтацију свака на свој начин.

„Русија ће представљати изазов Сједињеним Државама, изазов националној безбедности САД, могуће на неки начин и најопаснији, све док је Путин тамо”, недавно је за „Вашингтон пост” изјавио бивши директор ЦИА Роберт Гејтс.

Бајден утакмицу између великих представља као сукоб на све или ништа. Лавров поручује да Русија неће „куцати на затворена врата” и на растући амерички притисак узвраћа приближавањем Кини. Ствара се заједнички фронт два аутократска режима против Америке коју оптужују за империјализам, хегемонију и жељу за апсолутном доминацијом.

Таква антанта значила би крах вашингтонске идеје да спречи зближавање две силе са истока. Стратегија уношења поделе између Москве и Пекинга, коју је Ричард Никсон користио седамдесетих, тешко да може да успе јер Кина више није „мали совјетски брат”. Ново стратешко партнерство гради се на снажнијим темељима, што значи да су пред Америком „тешки дани”, како каже саветник за националну безбедност Џејк Саливан.

Број прегледа:
hit counters free

Новости