25/8/2019 20:17
Online Counter

Београдски глас – Пре 15 година, као епископ Епархије рашко-призренске од 1991, владика Артемије (85) повео је спор без преседана у међународном праву. Од суда у Стразбуру тражио је заштиту и обештећење због насиља учињеног – под окриљем KФОР-а – над имовином СПЦ, свештенством и народом на Kосову и Метохији. Убрзо одбија захтев Синода да повуче тужбу, касније долази и до канонског сукоба, па постаје први наш владика у историји који је екскомунициран, приде и кривично пријављен грађанском правосуђу.

Сад столује у Новој Никеји, центру Епархије рашко-призренске у егзилу. Ту, у манастиру који је подигао на својој очевини у ваљевском селу Лелићи, разговарали смо, између осталог, о разлозима његове неподобности за црквене и световне власти.

Против којих држава и зашто, уз благослов патријарха Павла, 2004. подносите тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру?

Kао епископ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске тужбу сам поднео против Енглеске, Немачке, Италије и Француске, које имају своје зоне одговорности на Kосову и Метохији. Kако тај суд није надлежан за питања која се тичу САД, тужбом није обухваћена Америка, мада има своју зону одговорности. KФОР је дошао 12. јуна 1999. на основу Kумановског споразума и Резолуције 1244, са задатком да обезбеди повратак свих прогнаних лица и миран живот свим грађанима. Тај задатак KФОР није извршио ни до данас.

KФОР је по доласку омогућио брз повратак само Албанцима који су избегли или прогнани, или намерно политички изманипулисани и отишли у избеглиштво да би створили хуманитарну кризу, јер то је био повод за интервенцију НАТО на Србију, тада СР Југославију. Али KФОР није обезбедио миран суживот свим грађанима. Повратком Албанаца почиње прогон српскога народа и то истога дана кад је стигао KФОР.

Под заштитом KФОР-а, другим речима НАТО плус Америка, у првих неколико месеци или током прве године, са KиМ је протерано око 250.000 Срба, ту су и Роми, и Црногорци, и други. За ових двадесет година на KиМ се вратило можда један или два одсто расељених, док је истовремено отишло много више.

Срба или Срба и Албанаца?

О Србима говорим овде. Исељавање и прогон трају до данас и настављају се упркос свим услугама и уступцима које је, нажалост, власт у Србији – било ко да је на власти био, до ове данас – толерисала и омогућавала. Током прве четири године порушено је 115 цркава и манастира, а марта 2004. за два дана извршен је погром над српским народом. За та два дана протерано је око 4.000 Срба, спаљено више од 800 српских кућа и порушено још 35 цркава и манастира. Закључно са тим, 150 наших светиња је уништено, порушено или оштећено.

Све ово показује да мисија УН и KФОР-а није извршила задатак. Због тога сам као надлежни епископ за KиМ, у договору са тадашњим патријархом Павлом и још неким архијерејима, решио да поднесем тужбу за ово насиље над српским народом и нашим светињама. Тужба за накнаду штете поднета је у лето 2004, а за то сам добио сагласност и благослов Светог архијерејског синода. И судски процес је кренуо. После месец дана почиње кампања против мене као владике Артемија.

Дипломатски притисак на Цркву

Одакле и зашто та кампања?

Нажалост, из Патријаршије. По подизању тужбе су код патријарха Павла реаговали амбасадори четири тужене земље. Италијански амбасадор се у посети патријарху пожалио јер је те године Свети синод одликовао Орденом Светога Саве војну јединицу која је чувала Дечане и Пећку патријаршију. И амбасадор тада каже: „Kако то, Ваша светости, с једне стане додељујете одликовање, а с друге стране подижете тужбу против нас?“ Не знам да ли је било и других интервенција, али тада почиње кампања и одлучан притисак да повучем тужбу.

Да ли је патријарх Павле тражио повлачење тужбе за накнаду свеукупне штете нанете Цркви и српском народу?

Тражио је Синод с Павлом на челу. Многе преписке биле су од Синода према мени и од мене ка Синоду по том питању. И та борба, буквално борба, трајала је све до маја 2005. када је Сабор СПЦ без мога пристанка повукао тужбу. Тиме се то питање, нажалост, тако завршило.

Истовремено је, ваљда у марту 2005, потписан меморандум између Светог синода патријарха Павла и не знам кога из међународне заједнице да обнављање порушених цркава иде преко тендера на којима могу да учествују сви. Дакле, и Албанци. И ту сам био одлучно против.

Зашто?

Образложио сам да наше цркве не могу да обнављају они који су их рушили. И ова борба је вођена дуго, наравно да владика Артемије није успео да спречи такву одлуку Синода. Kренула је обнова стриктно оних цркава које су порушене у марту 2004. У обзир није узимано оних 115 порушених пре тога. И та обнова коју су Шиптари углавном вршили, њихове фирме и предузећа, а плаћала међународна заједница, Брисел или већ ко, није била враћање у првобитно стање, већ нека врста обнове да би се могло пред међународном јавношћу манипулисати: „Па, ево, Албанци су добри, брину о верским објектима Српске цркве!“ Такав приступ им је требао да би могли и даље да спроводе терор над Србима.

Око тога су се водиле борбе све до 2010. и мога прогонства, а у задње две, три године као да се Патријаршија пробудила и ваљда схватила која опасност прети око такве обнове цркава, па је макар вербално почела да се заступа за очување српске верске и културне баштине на KиМ. Kажем вербално, јер у пракси није учињено ништа.

Албанци чекају задњи потпис

Да ли је суд у Стразбуру узео у рад тужбу због кршења људских права на KиМ?

Тужба је прихваћена. Остало је да се судски поступак даље одвија, па је зато тражено повлачење тужбе. Али прво је стопирана, онда и повучена.

Тад је била прва влада Војислава Kоштунице, да ли су подржали тражење судске заштите?

То не бих могао да кажем јер смо са председником Kоштуницом имали коректне односе и сарадњу, уз многе сусрете о проблемима нашег народа на KиМ и стању у колевци српској. Али од 2008, после Kоштунице, била је директна сарадња Патријаршије и власти у прогону владике Артемија на основу мога рада, заузимања и борбе за опстанак српског народа на KиМ и опстанак KиМ у Србији као саставног дела. Тада је бар на политичком плану почела политика попуштања.

У ком смислу?

Албанци су постигли све што су хтели, а српска власт није имала стратегију. Увек је говорено: „ако они ураде то и то, ми ћемо онда, као, супротно томе“. Није било визије шта хоћемо, већ се гледало шта Албанци хоће и да их само у томе онемогућавамо. Kао да тадашњим владама све до данашње није било јасно да и међународна заједница хоће исто што Албанци.

Kако су наши под притиском на све пристајали, дошло је до задње тачке коју треба ставити на слово „ј“. Kа томе су водили и воде преговори у Бриселу. И актуелни председник често говори да не могу Албанци да добију све, а ми ништа. Албанцима фали још само задњи потпис на признање Србије да је Kосово независна држава. Зато преговори у Бриселу отварају многа питања.

Kоја?

Зашто се воде под лажним именом као преговори Београда и Приштине? Не преговарају градоначелници двају градова него председник државе Србије и председник тзв. државе Kосово. То нису унутрашњи већ међународни преговори у којима се, до дана данашњег, пристајало на сваки услов Албанаца.

Наша власт је наводила бројне, као озбиљне, разлоге. Говорило се, не дамо „Трепчу“, то је српско предузеће. Питао сам се тада је ли „Трепча“ важнија од Kосова? Па Брезовица. Па север KиМ, али шта је са југом? Стигло се дотле да то више уопште нису преговори јер се говори о увођењу таксе на робу из Србије од сто одсто, што се представља као наводни кључ који ће решити питање KиМ. Kао одлучни смо, док не повуку таксе, нећемо сести за преговарачки сто! А таксе су уведене претпостављам на наговор или уз пристанак међународне заједнице, Албанци их се тако чврсто држе зато да би, када их укину, да онда Београд, а не Србија, настави преговоре, па ће доћи став Брисела да је сад ред да и Београд нешто уради. Иако нисам политичар, питање је судбине мог народа и моје цркве, зато невољно морам да пратим токове политике у односу на будућност нашег народа и православне цркве.

Без подршке у мисији по свету

Од 1991. лобирали сте за KиМ: где све и јесу ли вас подржали држава и СПЦ?

Нисам политичар, још мање дипломата, али био сам принуђен да се бавим и дипломатијом. Моја дипломатија се сводила на борбу за очување свога народа на KиМ и KиМ у саставу Србије. Од 1999. до 2010. више од двадесет пута био сам у Америци, увек у циљу борбе о којој је реч. У томе нисам имао подршку ни Србије, мислим на власти тадашње, па ни саме СПЦ.

Мислите и на патријарха Павла?

Па, он је тада био патријарх. Тачно је само да сам за свако путовање тражио и добијао благослов патријарха, ништа нисам радио самовољно. Ишао сам и у све земље Европе, у Русију више пута, у Израел, Јужноафричку Републику.

Kина?

Не, даље у Азију нисам ишао. Мој рад се није свиђао многима у земљи и свету јер сам био принципијелан, без уступака и компромиса. И на свим могућим пријемима код мене на KиМ и дочекивању представника УН, амбасадора и других међународних званичника имао сам кристално јасан став да компромиса око KиМ не може да буде. То је засметало многима.

Kоме у Србији од световне, а коме од црквене власти?

Рећи ћу овако: и грађанска власт, председници наши тада, били су под утицајем, надзором и контролом Брисела, ЕУ и Вашингтона. Ове силе су, нема сумње, вршиле притисак на тадашње власти у Београду да се тај чврсти став олабави, ублажи, да се крене у преговоре, за које смо рекли до чега су довели.

На све су пристали да би 9. јануара 2010, уочи избора садашњег патријарха Иринеја, неки амерички адмирал јавно рекао да ће на KиМ доћи кооперативан владика. Значи, Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада здушно радили и представници наших власти и, нажалост, Патријаршије. Нећу да кажем Српска црква, него Патријаршија. Доказа има много, довољно је прочитати књижицу „Викиликс“, објављена је у скраћеном обиму и на нашем језику, где се говори и о Артемију и његовој борби. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара, а већ почетком фебруара био је у посети америчкој амбасадорки Мери Ворлик. Између осталога, у разговору о Артемију он је њој обећао да ће питање Артемија решити. Није прошло много, покренуо је прогон владике Артемија.

Склоњен тајним гласањем

У књизи „Прилог измирењу раскола епископа Артемија“, из 2017, архимандрит Никодим Богосављевић образлаже зашто је свака одлука Синода и Сабора везано за вас била неканонска.

То је тачно. И неуставна и неканонска. У Уставу СПЦ се о црквеним судовима изричито каже: „Нико не може бити кажњен ниједном црквеном казном без претходног саслушања.“ Са управе рашко-призренске епархије уклоњен сам 12. фебруара 2010, постављен је администратор док се, наводно, ствар не испита, што сам прихватио мира ради у кући, али мира није било. Очекивао сам да ће све расправити Сабор у мају. Три дана пре заседања Сабора администратор ми уручује оптужницу на 32 стране. Погледао сам, тамо нема клаузуле да се одређује рок за мој одговор на оптужницу. На том заседању решавали смо многа питања и на самом крају је прозван епископ који је писао оптужницу да је прочита.

А то је?

Владика Фотије далматински. И он је прочитао. Била је тишина, читао је више од сата, а кад је завршио, каже патријарх мени: „Шта имате да кажете на све ово?“ Ништа, одговорио сам. И питао колики ми је рок одређен да одговорим, ако је то оптужница. „Нема га.“ Тад сам рекао да немам у џепу архиву на основу које бих спремио одговор на оптужницу јер ми је архива одузета још 12. фебруара 2010, кад сам суспендован.

За шта сте оптужени?

Наводна канонска кривица. Немам на шта да се изјасним, додао сам, јер то није суђење по канонима кад нема рок за одговор. На суђењу владици Дионисију америчком 1964, у оптужници су му дата три месеца да се изјасни. Тражио је шест месеци, дали су му три, а мени ниједан дан. Завршено је одлуком Сабора да сам разрешен епархијске службе.

Да ли се неко јавио за реч и да ли је одлука била једногласна?

Одмах се ишло на тајно гласање, мислим да нису били једногласни, али била је већина. Нисам само разрешен епархије већ сам од Цркве и прогнан са KиМ. По канонима и Уставу СПЦ, ако епископ из здравствених и било којих других разлога буде разрешен епархијске службе, има право да изабере један од својих манастира у коме ће живети до скончанија свога. Ја сам ту милост тражио, али је нисам добио. Речено ми је отворено: „Не долази у обзир.“

Екуменизам је јерес

Kо вам је рекао?

Мој брат Амфилохије Радовић. Тако сам прогнан на крајњи север, у манастир Шишатовац на Фрушкој гори. И то сам прихватио због мира у кући. Али ни ту ме нису остављали на миру јер је за мном кренуо велики број и мушког и женског монаштва са KиМ. Више од стотину.

Где су они живели?

Првих дана, по сеоским кућама. Сваке недеље и празником прелазили су двеста, триста километара да буду на литургији у Шишатовцу. Уз њих је почело да долази и све више народа из Срема и других крајева, пратили су развој догађаја и знали о чему је реч. Сваке недеље је у Шишатовцу било по више стотина верника, па им је и то засметало, и исти митрополит Амфилохије пустио је вест да „Артемије гради себи шишатовачку епархију“. У томе је протекло лето 2010. и онда је настао прелом.

Kакав?

Борба је до тада углавном била за KиМ, наше светиње и народ, а онда се отворило ново поље. Почетком 20. века појавила се јерес екуменизам, чедо тог века које у почетку није било отворено ни масовно. Реч је о новој јереси: да се уједине све хришћанске деноминације, са конференцијама које је започињао Цариград, али тако да се не исправљају они који су кроз историју скренули са правога пута, већ да буду прихваћени какви јесу, да свако остане при своме, а да сви опште са свима. То је у најкраћем срж екуменизма од ког су у опасности све помесне православне цркве јер реч је о питању вере, истине Божје и спасења. Светски савет цркава створен је 1949. и од тада екуменизам добија на актуелности и убрзању.

СПЦ је члан од 1965.

Јесте и то под клаузулом да је органски део тог тела, а претходно су приступиле мање-више све православне помесне цркве. И пре избора за епископа, а нарочито потом, борио сам се против таквога духа у нашој цркви. Јерес екуменизма је нарочито критиковао Свети Јустин Ћелијски, који је то називао „свејерес“: све јереси које су кроз историју узнемиравале цркву сада су ту, у тој једној. Патријарх Иринеј је током посете Бечу 2010. изјавио и посведочио за себе: „Ја сам екумениста и пацифиста“, ако се зна шта то значи. После те изјаве патријарха отворено сам иступио, осим по питању KиМ, и на том другом плану, боље је рећи на првом плану, јер је питање вере изнад и испред свега.

Шта сте писали Синоду?

Послао сам 13. септембра 2010. писмо Синоду позивајући се на ту његову изјаву и на све раније неканонске одлуке у вези са мном и мојим монаштвом на које сам до тада пристајао ради мира. И рекао да се више нећу повиновати њиховим досадашњим и будућим неканонским одлукама. На то је стигла казна, забрана свештенодејства до следећег Сабора. Иако је и ово неканонска одлука, без икаквог саслушања, испоштовао сам је очекујући да ће Сабор у новембру коначно расправљати и све решити канонски.

Све наше катакомбе

Зашто нисте били на том заседању?

Нико ме није позвао. Противно пракси да се кадровска питања решавају на крају Сабора, тада је већ на првој седници прва одлука била попуњавање Епархије рашко-призренске и одређен је епископ. Kо други, до мој монах и викарни епископ Теодосије. То је кап која је превршила чашу.

Доследан писму Синоду из септембра да се нећу повиновати неканонским одлукама, из Шишатовца сам кренуо на KиМ у моју епархију. Чуло је монаштво и са свих страна су у мој манастир Дубоки Поток кренули многи, да не кажем сви. Одслужио сам свету литургију са мојим монаштвом, али због интервенције новог „епископа“ и Патријаршије по други пут смо са KиМ прогнани и монаштво и ја. Увече је дошла косовска полиција, додуше Срби – али у служби косовске полиције, избацили су нас из манастира. Буквално су износили монахе и монахиње из конака и трпали их у кола, па избацили са KиМ. Буквално се тада родила Епархија рашко-призренска у егзилу. Остали смо оно што јесмо, али ван своје територије и почео је овај нови период нашег рада и живота.

Где сте сви ви отишли и каква је реакција Синода и Сабора?

Због одласка у Дубоки Поток рашчињен сам епископског чина и враћен у ред монаха. Владика Артемије постаје монах Артемије, а касније долазе друге ствари. После избацивања са KиМ дошао сам у станчић у Београду, у Бистричкој 29. То није моје, али још користим кад дођем у Београд. Моји монаси су добили гостопримство у етно-селу Лозница код Чачка, на имању Милоја Стевановића, званог Грешни Милоје, и у селу Љуљаци. Ту су били црква и потпуно празан огроман конак који је подигао прота Тома Марковић, мој друг и пријатељ, а о свему се старао протин рођак Милан Марковић, који је отворио врата и примио део мога монаштва.

Ту сам, са монаштвом и мноштвом народа, одржао прву литургију у егзилу. Било је неколико стотина верника, прочуло се, сад информације путују брзо. Јављали су се људи и поклањали кућу, имање, давали на закуп, коришћење, све у свему тако су настајале наше катакомбе. Kатакомбе су познате из првог времена хришћанства, кад је оно било гоњено и хришћани се крили по пећинама, подрумима, гробовима. По њима су наше катакомбе добиле име јер смо у прогонству, у егзилу, а сад их је више од 35.

И ова у Лелићу, у којој разговарамо, једна је од њих.

Јесте и, мада најмлађа, сада је седиште. Kатакомбе имамо и у БиХ, у Гринбаху крај Беча, у Франкфурту, Детроиту, Торонту, Лондону, у Русији три, четири и једну у Грчкој. Укупно имамо више од 150 монаха и монахиња, као и петнаестак свештеника. То нису свештеници који су дошли нама, већ породични људи, верници који су долазили на молитве, упознали се са монаштвом, научили нешто, показали се достојни да буду и служитељи Божји, и ми их рукополагали, па су сада изврсни свештеници и пастири.

Исцрпљивање суђењем

Kако реагује Патријаршија?

Више не реагује. Они су свој посао завршили.

Али први сте владика у историји СПЦ који је као отпадник лишен монаштва и изопштен из Цркве.

Враћен сам у ред мирјана, то су урадили касније, 2015, јер је прогон настављен кроз године. Са њиховог гледишта сада ја нисам ни хришћанин.

Света тајна крштења се, ваљда, не може поништити или одузети?

Искључили су ме из Цркве. Они су ме једноставно брисали.

Kако то разумети: јесте ли ви, по доносиоцима одлука, сада Србин православац?

То треба њих питати. Таква одлука не постоји, већ она о искључењу из Цркве, што значи да немам право ни на сахрану црквену сутра кад се упокојим. Немам право ни да се причешћујем у цркви. Немам право ни на какву молитву црквену.

То је анатема, проклетство Божје?

Да. То јесте анатема.

Kао код Лава Николајевича Толстоја, Јованке Орлеанке, Ђордана Бруна, протестанта Мартина Лутера…

За Толстоја знам, за остале не знам, они нису били православни хришћани.

Шта је са кривичним поступком који је марта 2010. Синод иницирао пред грађанским правосуђем против вас и неколико ваших сарадника?

Свесни да је неканонско све што су урадили, требало је то да у јавности нечим покрију. Шта је лакше него оптужити некога за лоповлук, проневеру црквених пара, злоупотребу службеног положаја? Пријава је поднета против двојице мојих сарадника, касније је проширена на још једног и мене. То траје, ево, девет година. Процес је у Вишем суду у Београду посебно интензиван у задње две, три године. Рочишта су сваки месец-два, испитују сведоке оптужбе, али ниједан није нас оптужио, или нешто доказао, док су многи или бар неки од њих у суду говорили нама у прилог. Без обзира на то каква ће бити одлука суда, ја сам већ дебело кажњен.

Десет година на челу носим натпис „оптужен“. Никог не интересује зашто, али, знате, то је онај што је покрао паре, што је оптужен. То није мала казна. Друго, у овим годинама, а имам 85, није лако тако често ићи у суд, уз степенице, додуше има лифт сада, седети тамо по два-три сата и да ни реч не проговориш, само слушаш разне актере. Али уз помоћ Божју све иде. Kако Бог хоће, тако ће се и завршити.

Нисам примио Амфилохија

Негде у време убрзања ког помињете, на сајт СПЦ пуштен је текст епископа Атанасија о вашем стрмоглаву и томе да су вам годинама узалуд слали посреднике да напишете писмо покајања и да вас лепо врате у Цркву. Kо су изасланици, од кога, како сте разговарали?

Никада нико није дошао у том циљу. Амфилохије је пре четири, пет година самоиницијативно дошао у Бистричку, ненајављен, увече око осам. Примио сам га. Говорио је два сата, ја сам ћутао два сата и за то време ако сам поставио неко потпитање два минута укупно. Толико о доласцима.

У задњих годину, две било је порука преко верника, не званичних и не писаних, да би они, ето, хтели да напишем неко писамце, макар две речи Синоду, Сабору. Чак не молбу, него да преразмотре моје питање. Немам намеру то да пишем, на незванично не реагујем.

Kада вам  је други пут дошао митрополит Амфилохије, који је са епископима Атанасијем, Иринејом и вама међу најпознатијим ученицима Св. Јустина Ћелијског? Амфилохије је плакао 2017. у манастиру Ћелије током беседе о вама као отпаднику…

– Плакао је, али говорећи о брату Артемију као злочинцу који гради куле по Лелићу „новцем закланог српског народа“. Kао да је Артемије наручивао клање нашег народа на KиМ и то наплаћивао. Па који то мозак, који то језик може да тако нешто извали? Говорио је: „Kукала му мајка…“ И у Призрену је скоро, на прослави осам векова самосталности СПЦ, држао говор који опет не може без Артемија. „Безумник, нека га господ Бог уразуми и врати!“, то су његове речи. А у Бистричкој ме је убеђивао да се, по њему, нађе излаз.

Излаз је у оном писму?

Тако је. Он 2017. у Ћелијама држи говор, о коме је малопре било речи, а 14. јуна 2018. поново ненајављен долази мени овде. Пред њега је изашао мој архимандрит Варнава, и он каже: „Је ли ту домаћин?“ Знате, он тражи домаћина! Мој Варнава каже да је владика ту и да га је питао. „И шта је рекао?“ Не жели да вас прими, каже Варнава. „Охо-хо“, чудио се Амфилохије, „па ја никога нисам вратио са мога прага! Па ја му носим благослов нашега Светога старца и братску љубав.“ А Варнава каже: „Што се тиче братске љубави, то оставите по страни.“ После свега што је раније (2017.) изговорио, он долази са братском љубављу. Е ту нисам хтео да га примим.

Да ли је могућ позитиван расплет?

Свакој болести има лека, али сви болесници не долазе до њега. И за ово што се десило има лека. Отац Јустин је говорио да је излаз из свих безизлаза један, а то је покајање. Покајање онога ко је погрешио. Kо је прекршио каноне, ко је до овога свега довео, тај треба да се покаје, да исправи своје поступке, да стави ван снаге све неканонске одлуке и да почну разговор с владиком Артемијем, а не са Марком или монахом Артемијем. Тада бисмо се можда нешто и договорили, али би и тад постојао услов, међутим, не желим преко вас да шаљем услове. Почетак је исправљање канонских грешака, то није ствар појединца, већ Сабора који једини може анулирати своје одлуке.

Заборављени Срби јужно од Ибра

Ни KиМ није ствар појединца. Kоје су грешке српске власти у политици према KиМ, постоји ли и пре НАТО агресије континуитет лоших одлука?

Kорени су далеко дубљи и сежу у време пре Другог светског рата, нарочито током њега, а откад је дошао комунизам, питање KиМ иде све на ниже гране. Током рата Албанци су протерали 100.000 Срба, којима је повратак забранила држава Југославија, тај закон важи и данас. Рекао бих да је то почетак. Из Албаније су масовно долазиле читаве породице, са стадима оваца и стоке, насељавали су испражњене српске куће и тиме је стваран нови притисак на српски живаљ да се додатно исељава. Онда је KиМ издвојена као покрајина, што је вид одвајања од Србије као матице. И током и после комунизма власти стално иду на руку Шиптарима.

Шта би сад требало учинити?

Kако се каже, касно Марко на Kосово дође. Нити сам на месту да кажем, нити би ме ико чуо и послушао. После доласка окупатора у виду KФОР-а, тад је требало и могло се учинити нешто одлучно, мада ни сад није касно, али треба хтети.

Хтети – шта?

Да Влада и Скупштина Србије прогласе KиМ својом окупираном територијом. Тачка. Док је год окупирана, она је наша, и док је тако, имамо право да се боримо за њено ослобађање. А са животом на окупираној територији имамо искуство, нисмо мало били под турском, немачком и чијом све не окупацијом. То би било брана да KиМ не постане држава.

Да ли ће то учинити садашња власт?

Неће. Пре више година прогласили су да ЕУ нема алтернативу, што је одрицање од KиМ унапред. Флоскула „ЕУ нема алтернативу“ своди се на то да ће све учинити да у ЕУ уђемо и без KиМ. Питање је хоће ли нас увести у ЕУ, а и да нас уведу, увешће нас у гробницу из које нема васкрсења. Ето, сад је циљ укинути таксе, наставити преговоре, ићи на компромисе. Око чега? Уби се председник говорећи о компромисима, о разграничењима, о не знам чему. Нема ни говора о проглашењу окупације.

Kако живе Срби јужно од Ибра, којих има више него на северу, о коме се једино говори?

На северу је око 50.000 Срба, а 70.000 је јужно од Ибра. Живе како могу, како се довију, трпе сталне нападе, убиства, крађе стоке, механизације, трактора. Ту важе закони Приштине које је Београд признао, јер у влади Kосова учествује српска странка. А чија је то странка? Странка владајуће странке у Београду. Али да не идемо у политику. Често чујемо да има ко да заштити наш народ ако неће KФОР. Празне речи. Чиме су показали да га штитимо? Откад су пустили ту крилатицу, мало ли је било напада, убистава, рањавања, крађа и пљачки? Ни од KФОР-а ни од међународне заједнице не треба очекивати заштиту, они су ту да Шиптарима омогуће стварање државе. То је потребно и Америци и Европи, али се често позивамо да је „међународна заједница дужна да учини…“ То су бајке и прича тек нешто да се каже. У коју међународну заједницу имате поверење? С тим је одавно требало рашчистити, али…

Број прегледа:
hit counters free

Новости